Blog

Pisana reč

Dimitrije Vojnov, Beograd

Na upravo završenom Sajmu knjiga, imao sam obraćanje na tribini posvećenoj ekranizacijama u savremenom srpskom filmu. U sklopu pripreme za tribinu, analizirao sam spisak ekranizovanih književnih dela u postjugoslovenskoj kinematografiji i došao do zanimljivih zaključaka. U hrvatskoj kinematografiji mahom se ekranizuju romani, dočim u srpskoj dominiraju ekranizacije dramskih tekstova, pa tek onda proznih formi. Isto tako, kad je o romanima reč, zanimljivo je da se u Hrvatskoj ekranizuju i klasici i savremeni uspesi, a u Srbiji više stariji romani, i kad je reč o umetnički vrednoj prozi i o bestselerima, a savremena produkcija nije toliko zastupljena a i kad jeste onda je „nenametljiva“, to jest retki su savremeni romani „sa pedigreom“ koji stižu na ekran. Tema literarnih adaptacija u postjugoslovenskom filmu otvara dve linije tumačenja uticaja književnosti na film i filma na književnu scenu, a u krajnjoj liniji film utiče i na književnost samu, što sada nije toliko važno.

Naime, koliko god to delovalo neverovatno na prvi pogled, pisana reč je i dalje temelj filma. Od Dikensovih romana koji su svojom strukturom uticali na uspostavljanje filmske naracije, od čijih se osnovnih postulate zapravo nikada nije previše odstupilo, uprkos brojnim pokušajima, pa sve do savremenog holivudskog filma u kome upravo najkomercijalniji projekti imaju svoju fusnotu, bilo da su bazirani na prozi, stripu ili naratizovanom uputstvu za igranje nekom igračkom- što bismo sve mogli podvesti pod određene forme književnosti. Međutim, u Srbiji naročito, ali i u ostatku regiona postoji kriza pisane reči, i snaga književnosti (ali i novinarstva) se upravo ogleda kroz njeno transponovanje na film. Recimo, savremena hrvatska književnost je vodeća u regionu kada je reč o kvalitetu produkcije, pa je samim tim najzastupljenija i kad je reč o ekranizacijama. U Srbiji je književnost jaka u domenu tržišta ali ne i kad je kvalitet u pitanju, tako da je samim tim drugačija politika odabira romana koji će se naći na ekranu.

 Međutim, zanimljivo je kako su književni uspesi doveli do razvoja određenih žanrova. Krimići i horori, zatim i SF, u velikoj meri bivaju bazirani na romanima i prozi uopšte. Kako kod nas nije bilo jake tradicije u tom domenu, logično je da niti filmovi nisu zaživeli. A i kada jesu, bilo je oslanjanja na literarne izvornike, recimo Glišića. U francuskom krimiću štaviše, ne samo da je ogroman procenat filmova baziran na romanima koji su zapravo potpuno minorni, bili i ostali, do tačke da se samo po špici uopšte može identifikovati da je reč o ekranizaciji. Međutim, prozni predložak je percipiran kao dobra polazna tačka a slično je i sada u Holivudu. Novinski članak ili knjiga su dobar zalog za nuđenje projekta. Povratna sprega je u vezi sa pozicijom žanrovskih pisaca kod nas. Naime, oni se neprestano žale da su potcenjeni i sl. Iako su kod nas mnogo više doživljeni kao ozbiljni pisci nego bilo gde u svetu, a razvili su i svoje tržište. Njihova frustracija međutim proističe iz toga što zapravo nisu uspeli da naprave ove pobočne biznise oko same književnosti, kakve imaju njihove kolege u inostranstvu. Naši žanrovski autori pokazuju minimalno interesovanje za ekranizacije romana srpskih pisaca, a nijedno delo se još uvek nije nametnulo kao knjiga čija ekranizacija sama po sebi privlači finansijere.

Strip-autor Aleksa Gajić je izuzetak koji potvrđuje pravilo. On je sam organizovao - režirao i producirao - ekranizaciju vlastitog stripa Technotise - Edit i ja, i uprkos visokim dometima tog dela, za sada nije uspeo da kapitalizuje kvalitet koji je pokazao u filmskoj formi, ni kroz dalju rediteljsku afirmaciju niti kroz povećavanje interesovanja za štampana izdanja. Ipak, sa velikim optimizmom gledam na Gajićeve dalje poteze u svetu filma. S druge strane, Top je bio vreo Vladimira Kecmanovića, iako je reč o pokušaju stvaranja umetnički vredne literature, bez podilaženja čitaocima i velikih komercijalnih ambicija, bio je pravi dinamo za privlačenje sredstava. Na svojoj strani imao je činjenicu da se filmovi kod nas mahom snimaju od javnog novca, da imaju nacionalne i regionalne subvencije koje se mogu pravdati prevashodno reputacijom dela i njegovom angažovanom temom.U određenom smislu, došli smo do tačke da je dečak iz Topa zapravo srpski Hari Poter, a da neki istinski literarni pandan junaka J.K. Rowling zahvaljujući javašluku u našoj književnosti može čak i da se nada nekoj uglednoj nagradi.

Rečju, u kulturi pomerenih vrednosti, holivudski obrasci se izobličuju – socijalni angažman i literarne nagrade privlače finansijere a šund lako može proći kao umetnost.Kada bi to znali strani pisci, verovatno bi zavideli našima.

Autor je scenarista iz Beograda