Blog

Hapoel-Partizan 82:79

Tarapeutika

Miloš Jocić, Novi Sad

Utakmicu koja je rešena u finišu, i to volšebnim protivničkim ubistvom iz zasede, možda valja posmatrati odnazad, kao kada detektivski roman čitamo tek nakon što okerenemo poslednju stranicu i saznamo ko je krivac. Na početku poslednje četvrtine, Partizan je protiv Hapoela iz Jerusalima imao ne samo kosmički velikih (za ovu ekipu, u ovom trenutku) deset poena razlike, već i ono što TV komentatori nazivaju „psihološkom prednošću”. Na odmor između trećeg i četvrtog perioda obe ekipe su otišle ispraćene Andrićevom trojkom u poslednjim sekundama, i to u trenucima kada je izraelska ekipa izgledala napadački potpuno rastrojeno, a defanzivno nekoncentrisano. Zaključno sa tom Andrićevom trojkom, Hapoel nije uspeo da postigne koš već dobrih pet minuta, a završni deo četvrtine protekao im je u basketaškim napadima američkih bekova koji su, kao Zvezdini igrači, pokušali da delirijumsko navijanje domaće publike pretvore, preko individualnih akcija i šuteva u desetoj sekundi napada, u konkretne poene.

 Početak poslednjeg perioda sličio je početku prethodne, treće četvrtine po tome što je, nakon odlične predstave u prvom poluvremenu, Partizan opet počeo da diže dlake na potiljku svojim navijačima pretvaranjem u istu onu nejasnu, nesnalažljivu ekipu iz prethodnih mesec dana. Dakle, kao i u prvom delu treće četvrtine, igra Partizana potpuno je stala. Odbrana kao da nije ni postojala, naročito odbrana iz reketa – odakle je Hapoel, još od početka utakmice, trpao većinu svojih poena, od toga naročito profitirajući u finišu meča. U napadačkom smislu, Partizan je ponovo postao ona ekipa koju smo ponekad gledali i tokom ranijih Partizanovih godina, kao i u nekoliko nesrećno odigranih utamica reprezentacije pod vođstvom Dude Ivkovića. Bila je to ona, za gledanje mučna igra u kojoj su bekovi po svaku cenu hteli loptu spustiti centrima, iznova i iznova, no matter what, ne obazirući se na očiglednu inferiornost donjih igrača u odnosu na protivnika. Takav plan igre, iako je dao neke neočekivane rezultate tokom trećeg perioda, u velikoj meri je doprineo konačnom porazu.

 Time se potvrdila, još jednom, jedna bolna istina. Partizan, koji je oduvek (ili makar u poslednjih nekoliko decenija) gajio koncepciju u kojoj centri možda nisu uvek bili osnova, ali su uvek bili sigurni sidraši koji su u najgorem slučaju odvraćali pažnju od šutera i driblera, danas je ekipa čiji su centri i dalje faktički neupotrebljivi. Upečatljivo je, iz te perspektive, prvo poluvreme utakmice u Izraelu koje je po Partizan bilo sjajno između ostalog i zbog inventivnog korišćenja Murića, Bogdanovića i pokojeg drugog beka kao donjih igrača, iz čega su proistekli mnogi neočekivano kvalitetni protoci lopte i podeljene asistencije. No, da se vratimo – sa odlaskom Muslija, šansu u prvoj postavi Partizana dobio je Nikola Milutinov, ali paradigma je ostala ista. Musli, naime, jeste igrač koji je dominirao u mlađim klupskim i reprezentativnim kategorijama zbog svojih fizikalija, ali je u pitanju centar koji je i u seniorskoj košarci igrao mahom na snagu i tupim zidanjem leđima. Istu vrstu napadačke ograničenosti vidimo i kod mladog Milutinova, koji je u odnosu na Muslijevu ofanzivnu nemaštovitost još i dodatno novosadski smušen i nonšalantan, pa su tako prečeste situacije kada će u napad krenuti, ili dodavanje tražiti, sa gotovo ispravljenim nogama, omogućavajući lak zadatak nižim i jačim centrima, sa nižim i stabilnijim centrom težišta. Isto, naravno, važi i za Gagića. Minus novosadska nonšalantnost, iako je u KK Vojvodini proveo važne godine svoje košarkaške mladosti – ipak, iako je već pričano o Gagićevoj napadačkoj nedefinisanosti, kao i o njegovim čestim greškama i nemirnim rukama u odbrani, u tami ovog Partizanovog poraza ipak će se pamtiti da je „Gagara”, u poslednjem napadu svog tima na utakmici, loptu u koš zakucao prelepo, elegantno i sigurno. Čini se da u Gagićevom džepu i dalje ima nešto dalmatinske (odakle je inače rodom) košarkaške vilinske prašine, ali istu mora naučiti da, poput junaka iz bajke, smislenije upotrebljava.

 Taj Partizanov pad u igri početkom treće četvrtine, međutim, možda se može tumačiti – možda! – taktičkom odlukom trenera Vujoševića. Treća četvrtina obično je onaj deo igre koji donosi furioznu igru makar jedne od zaraćenih strana, bilo onoga ko vodi i želi tu prednost uvećati, neutrališući odmah bilo kakav otpor protivnika (kao što je uradila Zvezda sa Valensijom), bilo onoga ko gubi. Partizanova prednost, koju su crno-beli održavali tokom većeg dela utakmice, najviše je imala da zahvali nestvarnom (za ovu ekipu, u ovom trenutku) šutu za tri poena koji je predvodio Luka Bogdanović, igrač koji je konačno odigrao prvu „mušku” utakmicu u novom klubu, i koji je svojim šutevima konačno uveo preko potrebnu širinu u uski i ograničeni napad Partizana. Znajući, dakle, da se pokušaj održavanja takve serije može samo obiti o glavu ovoj naročito nestabilnoj ekipi, Vujošević je možda svesno hteo usporiti napad i umrtviti protivnika. Ovakav plan je, što je divno, upalio. U svom furioznom napadačkom naletu Hapoel je, poput Banvita u Beogradu, pogađao šta je hteo u prvih pet minuta treće četvrtine; no, njihova prednost, onda kada su rezultat preokrenuli, nikada nije prelazila podnošljivih +4. Kada se nalet istrošio, Hapoel postao ona ista napadački rastrojena i mnogoglasna ekipa sa lošom selekcijom šuta (izuzimajući tu uvek sigurnog Elijahua i njegove fascinantno precizne šuteve „sa stomaka“). Partizan je svojom bliskom odbranom samo doprineo protivničkom petljanju sa loptom i dodavačkoj konfuziji, započevši u napadu seriju dobrih, otvorenih koševa i pametno iznuđenih faul-koševa.

 Ono što je došlo početkom a potom i čitavim tokom poslednje četvrtine utakmice u Jerusalimu ipak se slabo može nazvati taktičkom zamišlju. Igra je ponovo u potpunosti stala; u napadu su se tražili centri kojih nije bilo, u odbrani je protivnik polako pravio rusvaj u i oko područja reketa. Vujošević, nadamo se, ovako nešto nikada ne bi „naredio”, imajući u vidu da je njegova ekipa bila, na početku te četvrtine, u prednosti em rezultatskoj em psihološkoj, a da je Hapoel bio u svakom mogućem smislu u kanalu (čime se neutralisala potreba za mirnijom igrom kako bi se poremetio efikasni protivnik). Igra u napadu nije čak bila ni oprezna, već bolesno nepokretna, što je kulminiralo napadom u kojem je Boris Dalo dvadeset sekundi držao loptu u svom posedu, driblajući u mestu, pored četvorice nemih i statičnih posmatrača u crno-belom, da bi na kraju krenuo u samoubistven prodor kroz Hapoelićanima napunjen reket. Protivnik je, naravno, kao i svaki Partizanov protivnik u ovoj sezoni, namirisao krv i video ranu, i samo zadenuo prst počeo da džara – puneći koš, topeći prednost, završavajući coup de graceom u vidu naročito bolnog faul-koša u poslednjoj sekundi meča.

 U slučaju ovako ispuštenog trijumfa ne može se govoriti o mladoj ekipi koja se uplašila pobede, već radije o ekipi koja je mislila, posle tri teške četvrtine, usred Jerusalima, pred punom halom, da će im pobeda doći sama od sebe. Paradoksalno, možda je u pitanju preveliko poštovanje kluba za koji se igra, iz čega se rađaju iracionalne misli da je štraftast crno-beli dres barjak koji je sam po sebi dovoljan za pobedu. Bilo bi to kao da ste, povucimo još jednu liniju prepoznavanja, svesni toga da ste samo čovek na leđima divova, ali da ipak očekujete da će se ti divovi spustiti u stav i igrati odbranu umesto vas. Ovoj ekipi Partizana kao najveći problem i dalje ostaje nedostatak zdravokrvnog, ratničkog pobedničkog mentaliteta koji je krasio ovaj tim u (ne tako davnoj!) prošlosti. Videlo se, čak i kada je igrače išlo u napadu (ako i ignorišemo odličan procenat šuta, u pamćenju nam ostaje i izjava komentatora Edina Avdića o „Samo” osam izgubljenih lopti Partizana u prvom poluvreenu; na stranu zaslužen kompliment, navodnike ste ipak mogli da prepoznate i u usmenom govoru), da oni i dalje ostaju nestabilna, isuviše opuštena ekipa, labavog i lako uznemirenog pristupa.

 Ovakvu utakmicu teško je oceniti. Tragovi isceljenja Partizanove očajne igre su vidljivi, što u napadu što u odbrani, ali čak i pri ovako slabom ovogodišnjem izdanju Partizana neprijatno je ovakav poraz nazvati „kvalitetnim izdanjem”. U tarapeutskom smislu, naročito onom mentalnom, mnogo bi bolje legla pobeda u Izraelu (jer svaka pobeda u Izraelu je velika, naročito zbog toga što ekipe poput Hapoela, zbog vekovne dominacije Makabija u domaćem prvenstvu, u evrotakmičenja ulaze sa posebnom željom za dokazivanje), nego Vujoševićevo štipanje mladog igrača, u ovom slučaju Andrića, koji ni u kom slučaju nije bio kriv za poraz, već je samo imao tu nesreću da ga parafira.*

 *Osuditi Vujoševićevo štipanje Andrića može svako, naročiti mediji koji su, ko zna zašto, to tumačili kao „udar”, „atak” i „nasrnuće na dete”. Sa druge strane, da bih taj potez, u nedostatku bolje reči, opravdao (u najboljoj nameri i po Andrića, i po Vujoševića) bila bi mi potrebna još jedna kolumna. Andriću će obraz svakako jednako brideti. No, možda će se mladi bek u isto vreme prisetiti da je i Bogdan Bogdanović postao igrač onog trenutka kada je promašio šut za pobedu protiv CSKA.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu