Blog

Partizan- Banvit 61:77

Beskrajni oktobar

Miloš Jocić, Novi Sad

Uprkos Partizanovom običaju (koji je postao neka vrsta košarkaške poslovice) da svoje sezone započinje klimavo a završava trijumfalno, igra i rezultati u oktobru 2014. godine ipak više liče na patologiju nego na nesigurne početke projektovano snažnog tima. Sinoćni Pionir može biti dobra, udaljena slika takvog stanja. Tribine su na početku gladno (sic! ili za zaista treba napisati „gladno“ umesto „glasno?) pevale „Da volim crno-bele“, propraćene tradicionalnom ćutnjom TV komentatora koji je ostavljao svoje gledaoce da uživaju. Nakon snažnih eksplozija oduševljenja tokom Murićevih kucanja ili uhvaćenih lopti u odbrani, pola sata posle utakmice – i još jednog poraza – podjednakose snažno pevalo „I kada gubiš, ja ti pevam“. Činjenica, međutim, jeste da je u Pioniru ipak bilo, za evropski Partizan, ipak „tek“ 4.000 ljudi, pa se postavlja pitanje: gde se denulo ostalih 3.500?

Utakmica sa Banvitom – poštenom turskom ekipom koja je u domaćem šampionatu uvek „tu negde“ oko vodećeg plemstva koje čine Fenerbahče, Efes i Galatasaraj – bila je od strane Partizanovog stručnog štaba najavljivana kao mini-renesansa nakon užasnog niza ubedljivih poraza (u proseku preko dvadeset razlike!). Isto su se, okuraženi povratkom Milana Mačvana, i dalje jednog od naših najboljih krilnih centara, nadali i navijači. Ekipa je, nažalost, tek na trenutke, hipove, delovala kao tim koji je makar sposoban da pruži otpor. Počelo je, za Partizanov oktobar, standardno: sa jedva kojim poenom u napadu, uz odbranu koja je svoj koš prvi put uspela sačuvati tek sredinom prve četvrtine, kada je rezultat već bio 13:4. No, negde u tom trenutku, Partizan je ipak volšebno zaigrao kao ekipa koja je u istom dresu i istoj dvorani igrala pre dve ili tri sezone. Tim je odjednom zaželeo da trči, da igra kontre, odjednom je počeo unovčavati svoje teško izborene odbrambene skokove, i odjednom je, da bi nahranio publiku i zastrašio protivnika, počeo zakucavati i postizati faul-koševe, uništavajući time pritivnikovu sigurnost – koju su Turci, u šuterskom smislu, van svake sumnje imali.

Nakon izvučene prve četvrtine (18:19; rekli bismo tipičan partizanovski rezultat) desio se, nažalost, uvod u Partizanov oktobar. U napadu preko koga se moglo prvi put na utakmici preći u vođstvo, Tepić je bacio snažan alej-ap – na tablu, u prazno, u donji deo obruča. Nešto kasnije, posle stenovite borbe koja je uvek orbitirala oko podnošljivih 1–4 razlike za Banvit, Tepić u kontranapadu baca loptu u ruke protivnika, nakon čega se protivnik polako rezultatski odlepljuje. Banvitova američko-dominikanska spoljna linija znala je da iskoristi takve poklone i Partizanova samoranjavanja, naročito potmognuta centrom Dragičevićem koji je, posle ko zna kojeg poena postignutog bez driblinga, preko neometanog polaganja iz dubine reketa, koševe počeo da zabija iz dosade. U trećoj četvrtini, kada je Partizan po retko koji put u ovoj sezoni uspeo da napravi seriju od makar 6:0 (!), Gagić i Murić se međusobno sapliću oko lopte u skoku, i protivnik u narednih trideset sekundi pravi seriju 7:0, brzo poništavajući sve dosad izboreno.

Iako bi se takva nestalna forma mogla tolerisati, naročito na početku sezone, ono što je potom usledilo bilo je zastrašujuće. Murićeve izjave o tome kako ekipa staje onog trenutka kada protivnik dođe do dvocifrene prednosti se na prethodnim utakmicama ostvarivala kao tragedija, dok se pred gladnim i tek pomalo, ali ipak osetno praznim Pionirom ponovila kao farsa. Po četvrti ili peti put ove sezone, Partizanova utakmica se završila već polovinom treće četvrtine. Na prvi znak osetnije razlike protivnika, rasulo se i ono malo smisla u napadu i ono malo energije u odbrani; glave se kolektivno oklembese, i uvuče se sjen samodestruktivne melanholije. Misaona imenica postaju čak i pogođena slobodna bacanja, a protivnik, u ovom slučaju spremno opremljen Amerikancima lake ruke, pridružuje se Dragičeviću u dosadi i nepodnošljivoj lakoći postizanja koševa.

Problemi Partizana su, dakle, straobalni, i tek se jednim delom dotiču slabe forme. U defanzivnom smislu, začeci rotacione odbrane koja se zasniva na brzoj strani pomoći tek su u povojima. Stvar će možda izgledati efikasno u martu, ali za sada samo protivniku omogućava, posle četiri ili pet dobrih dodavanja, otvoren šut iz kornera, a Partizanu gomilu štetnih, veoma štentih faulova rukama. U napadačkom smislu, Partizan trenutno neguje bizarnu verziju tika-take, stila apsurdno dosadnih kratkih dodavanja koja za cilj imaju uguravanje lopte u gol; kako Partizan nema skoro nijednog makar poštenog šutera (osim Andrića, moguće reinkarnacije Uroša Tripkovića) i nijednog makar upotrebljivog centra, ofanzivne kretnje svedene su na hazarderske prodore i iznuđene pokušaje uguravanja lopte u koš sa polu-distance. U takvoj situaciji, i roster je deo većeg problema. Pridošli Mačvan i Murić, iako igrači koji lakoćom svog postojanja na terenu izgledaju kao da u Partizanu igraju oduvek, ipak ne mogu pokrpiti sve rupe u ekipi, naročito kada te rupe iskaču tamo gde se mislilo da su ipak zakrpljene. Milutinović i Bogdanović, tako, nisu pojačanja, već (barem trenutno) samo igrači koji popunjavaju prostor. Tepić, jedan od zamišljenih oslonaca ekipe zbog svoje kombinacije veteranskog iskustva i mladalačkih kolena, sada je igrač sa još manjom koncentracijom i samopouzdanjem nego kada se prošle godine vratio u Partizan. Gagić i Milutinov, sa druge strane, sasvim vidljivo stagniraju. Iako se može nagađati da li je Milutinov svoje dve ekspresne lične greške, sa kojima je teren napustio još u trećoj četvrtini, zaradio zbog neiskustva ili istinske ne-želje za igranjem, sasvim jasno začuđava razvoj Gagića – igrač koji može biti neka parafraza Jonasa Valančijunasa, odnosno višestruko ubistvene četvorke/petice, i dalje igra sa retkim i ispodprosečnim šutom (izuzimajući slobodna bacanja), pokušavajući da pod košem igra bez pivota, finti ili bilo kakve druge primese centarskog baleta, igrajući na donjoj poziciji ograničenije nego neki mnogo teži i tromiji centri.

Oseća se, na kraju, gde se nalazi onih 3.500 navijača kojih nema u Pioniru. To su navijači koji tim vole, i koji su ga verovatno pratili na televiziji, ali koji možda osećaju da je razlog zašto se loša prethodna sezona preliva i u ovu nije samo loša forma, već igrački kadar koji ipak ne pokazuje onaj nivo košarkaškog kvaliteta i stila kojim su bili razmaženi prethodnih sezona. U pitanju su igrači koji van sumnje jesu borbeni (makar tamo do treće četvrtine), ali i uopšteno nesnalažljivi, taktički ograničeni, nesigurni; i, što je najveći greh za tim po imenu „Partizan“ (jer prethodne mane se uvek i opravdano zaista mogu pripisati prolaznoj lošoj formi), mentaliteta koji je beskrajno daleko od pobedničkog.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu