Blog

Neptunas- Crvena zvezda 83:81

Bog mora i gliser

Miloš Jocić, Novi Sad

Nezavisno od sportsko-finansijske iteracije u kojoj se nalazila, čini se da je Crvena zvezda oduvek, ili makar u bliskoj prošlosti, igrala na isti način. Nezavisno od konkretnog sklopa ekipe i od toga da li su na klupi sedeli Pešić, Vukoičić ili sada Radonjić, crveno-beli su negovali jednu vrstu agresivne, napadački orijentisane košarke koja bi Amerikance podsećala na Run and Gun, a poštenog košarkaškog graždanina Srbije na divljaštvo. Pešić se, činilo se, iznenađujće slabo snalazio sa takvom koncepcijom, što je dovelo do jedne ipak slabe sezone za jedan mlad i fino sastavljen tim (Kešelj, Bjelica, Štimac). Vukoičić je uspeo da ukroti mašinu i trčanju pruži smisao, ali je platio ceh neuspešno tempiranoj formi koja je drastično opala sredinom drugog dela sezone. Radonjić, na kraju, izgleda potpuno nevidljivo, imajući u vidu da da njegova Zvezda, kako se čini, najbolje igra onda kada ekipa batali nejasno postavljen plan napada i rešavanje akcija prepusti nadahnutim pojedincima koji, inspirisani publikom, prethodnom uspešnom serijom koševa ili prosto nekim zanimljivim potezom, efikasno poentiraju non sequitur igrom jedan-na-jedan ili svedenim minijaturama između spoljneg igrača i centra.

U tom smislu, Crvena zvezda deluje kao neki plutajući subjekt, u potpunosti zavisan od unutrašnjih trenja i lelujanja, lišen bilo kakvog spoljnog usmerenja. Ili, radije, takva ekipa podseća na plutajući gliser – moćnu skalameriju opremljenu brzim motorom koji se, pak, pali i gasi po maltene božanskoj, nasumičnoj zamisli. Taj motor znao je kako i kada da se upali u prethodnoj Zvezdinoj utakmici u Evroligi, sa Galatasarajem. Pred punom Arenom, igrajući protiv ekipe koja je, kao i svi jači timovi ove sezone, igrala tromije i iskidanije nego što obično igra, sa raspaljenim Blažičem, Crvena zvezda je početnu seriju ukradenih lopti i realizovanih poena iz kontra-napada iskoristila da povuče celu ekipu i prelomi meč. To unutrašnje nadahnuće Zvezda ipak nije uspela da nađe u pravo vreme, i u pravoj količini, protiv naoko mnogo slabije ekipe Neptunasa.

Klub iz litvanskog primorskog grada Klaipede pojavom i igrom predstavlja netipičnu ekipa sada već tužno birokratske Evrolige. „Lokalni“ tim, sa halom manjom od Pionira i sa podrazumevajuće ludo fenetičnom publikom svih uzrasta (videli smo u TV prenosu i brkate lučne radnike i grupe dece oslobođene roditeljskog nadzora), sa uglavnom domaćim igračima i tek jednim isturenim Amerikancem (Mustafa Šakur; njegove ukradene lopte u finišu meča bile su podjednako atraktivne kao i šut za tri poena njegove ekipe), Neptunas je protiv Zvezde igrao onako kako domaćini igraju, šaljivo rečeno, od Novog Kneževca do Svinjišta. Drugim rečima: na trčanje, na vatru, na sipanje trojki. Takva igra verovatno je delovala šokantno pomenutom prosečnom košarkaškom graždaninu Srbije što zbog toga što je takav stil obično rezervisan za „egzotičnije“ reprezentacije poput Finske ili Egipta (koje liniju 6.75 shvataju kao rukometni sedmerac), što zbog toga što je takva haubična paljba zaista i upalila, donoseći domaćim igračima i +15 razlike u punom poluvremenu. Rekli bismo – ako je i od Litvanaca, mnogo je!

Meč u Klapeidi bio je, zapravo, manje duel dve ekipe, a više sudar dva rezervoara kinetičke energije. Zvezda, ipak, ovoga puta (za razliku od utakmice sa Galatasarajem) nije uspela da se napoji svojom unutrašnjom vulkanskom nirvanom. Onda kada Neptunas, nošen publikom i neverovatnim procentom i količinom ubačenih trojki, nije uvećavao svoju rezultatsku prednost, on je uzvraćao na teško izborene trojke našeg tima – a vraćena trojka često je psihološki pogubnija od bilo koje druge. Igra Neptunasa u prvom poluvremenu možda je bila „divlja“, ali bila je ipak i lepa. Litvanci nisu žurili, i protok lopte bio je skoro bezgrešan a prenos na drugu polovinu besprekoran. Trojke su možda šutali „jer ništa drugo ne znaju“, ali ne može se poreći da su pritom izgledali veoma uredno i da su Gailius i saigrači pogađali iz uglavnom izgrađenih šuteva. Značajno je napomenuti i pametno igranje Litvanaca na Marjanoviću u defanzivi: isteravši ga visoko, okruživši ga dvojicom ili trojicom, dobro znajući da je bekovska strana pomoći ipak brža od pivota 220cm visokog centra.

Problem je, dakako, bila Zvezdina odbrana. Neptunas ne samo da je bio precizan u šutu, već se stekao utisak da je skoro neometan u dodavanjima, šarajući svoju egzotičnu igru (ko još u 2014. godini svesno gradi akcije oko šuta iz polja!) sasvim dobro tempiranim – za Zvezdu počesto iznenađujućim? – prodorima, pa čak i zidanjima ispod koša. Radonjićev dobromisleći eksperiment da povremeno rastroji raspoložene Litvance povremenom zonskom odbranom ipak je dao rezultata tek u drugom poluvremenu, kada su se isti već ispucali, pa stoga nerealno deluje činjenica da je Neptunas prvo slobodno bacanje izveo tek u trećoj četvrtini. Ipak, kao što je rečeno, bog talasa bio je u drugom poluvremenu slabije nastrojen prema svojim miljenicima, i trojke su stale. Neptunas je u drugom delu meča svoju energiju počeo mnogo više da usmerava u ishitrene greške. Naročito pogubne bile su one u haotičnom prenosu lopte, a kao posebno upečatljiva ističe se sasvim apsurdno načinjen namerni faul-koš nad Lukom Mitrovićem, kojim je Crvena zvezda samo u jednom napadu postigla čak pet (važnih) poena. 

Drugo poluvreme donelo je vidljivo grčevitu borbu za prevlast u kojoj je Zvezda ipak imala blagu i rastuću prednost. Odbrana je postala vrhunski konsolidovana, napadi sigurniji, a šut za tri poena našeg tima ubrzo se procentualno, a skoro i količinski, izjednačio sa onim litvanskog protivnika. Međutim, bez obzira što je Neptunas sve više grešio (što zbog opalog tempa, što zbog bliske Zvezdine odbrane), beogradska ekipa nije uspela da utakmicu prelomi prvo psihološki, a potom i rezultatski, pokazujući još jednom da su grčevite utakmice za njih i dalje sigurna smrt. Najbolji pokazatelj ovoga je, možda, Markus Vilijams, van sumnje jedna od tri glavne Zvezdine udarne igle ove sezone. Imati u ekipi razbijačkog plejmejkera sličnog Dereku Rouzu (koji sjajno šuta i polaže, ali slabije dodaje i razigrava) sjajno je kada, kao u slučaju Galatasaraja, valja dotući grogiranog protivnika i sa +5 se odlepiti na +8 dobro smeštenim pogotkom za tri poena. Međutim, kada gubite sa pet, ili sa tri, ili sa dva poena razlike, potreban vam je plej koji će da stane na loptu i trgne ekipu dobro podeljenim loptama i sigurnijim poenima. A takvih u Zvezdi – nema. Trojka Markusa Vilijamsa od tablu, u poslednjim delovima meča, bila je sjajna, bivajući jednim od pokretača Zvezdinog polakog povratka u drugom delu utakmice, ali posle tako postignutih poena Vilijams je promašivao po tri, četiri puta uzastopce. Umesto igrača-organizatora igre koji smiruje i taktizira, gledajući da protivnika uvuče u svoj ritam, Radonjić je u tim trenucima na terenu imao pleja koji je sam šutao u desetoj sekundi napada, čekajući da ga, kao protiv Galatasaraja, Olimpije ili Mege, „krene“.

Kraj utakmice bio je prigodan. Sasvim nenormalan koš Vasilijusa, na sreću i unutrašnji nagon, iz dvokoraka u širinu i kvazi horoga, levom rukom, preko igrača, od tablu, u poslednjoj sekundi pretposlednjeg napada na utakmici, onda kada Neptunas već nekoliko minuta nije mogao ni izgraditi situaciju za šut, a kamoli sam koš – poen Neptunasovog beka sve govori o utakmici u kojoj je jedna ekipa, na kraju, imala više naklonosti košarkaških božanstava, spretniju invokaciju, i bolje kanalisanje košarkaške mane.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu