Agora

"SAD su najveći svetski teroristi"

Noam Čomski, intervju, Euronews

Noam Čomski u intelektualnom  svetu spada u izuzetno popularne mislioce; plodan autor i samoproklamovani anarhista u svojoj 86. godini još uvek nema nameru da uspori tempo. I dalje glasno protestuje protiv čitavog niza uočenih nepravdi, pre svega držeći Zapad na udaru kritikovanja. Izabela Kjumar sa Euronjuza napravila je intervju u vezi sa njegovim stavovima po pitanju terorizma, Kube i budućnosti Evrope.

Svet u 2015. se čini kao veoma uznemirujuće mesto, ali ako sagledamo širu sliku da li ste optimistični ili pesimistični u pogledu generalnog stanja stvari?

Na globalnoj sceni mi hrlimo ka litici preko koje ćemo neminovno pasti, što nam smanjuje izglede za pristojan opstanak.

Kakva je to litica?

Zapravo, u pitanju su dve: jedna je ekološka katastrofa koja je opasno blizu i sa kojom nemamo dovoljno vremena da se bavimo, te idemo pogrešnim putem, a druga je prisutna oko sedamdeset godina, a to je pretnja nuklearnog rata koja je zapravo u porastu. Ako pogledate dokumente po tom pitanju, pravo je čudo što smo preživeli.

Hajde da pogledamo pitanje zaštite životne sredine. Tražili smo od naše publike sa društvenih medija da nam pošalje pitanja, pa ih tako imamo pregršt. Dobili smo pitanje Enoa Agolija koga interesuje, šta mislite o klimatskim promenama ukoliko pogledate pitanje životne sredine kroz filozofski objektiv?

Ljudska vrsta postoji negde možda oko 100 000 godina i sada se suočava se jedinstvenim momentom u svojoj istoriji. Ova vrsta će se naći u poziciji da vrlo brzo, u nekoliko sledećih generacija, odluči da li želi da nastaviti eksperiment koji možemo nazvati inteligentan život ili će izabrati njegovu propast. Naučnici nadmoćno potvrđuje da većina fosilnog goriva treba da ostane pod zemljom ako želimo da naši unuci imaju pristojne izglede u budućnosti. Ali institucionalne strukture našeg društva vrši pritisak da se izvuče svaka kap. Posledice klimatskih promena koje se predviđaju u ne tako dalekoj budućnosti su katastrofalne i mi hrlimo ka toj litici.

Što se tiče nuklearnog rata vidimo da su očekivanja dogovora oko iranskog nuklearnog programa rezultirala preliminarnim sporazumom. Da li vam to pruža tračak nade da svet potencijalno može da bude bezbednije mesto?

Moje mišljenje u vezi sa pregovorima ide u korist Irana, uprkos tome što su ti pregovori temeljno pogrešni. Postoje dve države koje divljaju na Bliskom istoku vršeći neprestano agresije, nasilje, ilegalne radnje…. Obe spadaju u države koje poseduju ogromno nuklearno naoružanje. I njihovo se nuklearno oružje ne razmatra.

A na koga tačno aludirate?

Na Sjedinjene Države i Izrael. Dve nuklearno najveće države na svetu. Postoji razlog zašto se, u međunarodnim anketama koje vodi biračka agencija SAD-a, Sjedinjene Države smatraju najvećom pretnjom svetskom miru. Nijedna druga zemlja im nije u tome ni blizu. Nekako je interesantno to što su mediji u Sjedinjenim Državava odbili to da objave. Međutim, ta činjenica neće nestati.

Ne cenite mnogo predsednika Sjedinjenih Država Obamu. Ali da li ovaj dogovor čini da razmišljate o njemu u neznatno boljem svetlu? Zbog činjenice da pokušava da smanji opasnost od nuklearnog rata?

Pa, u stvari, on to ne pokušava. On je pokrenuo bilion dolara vredan program u modernizaciju sistema nuklearnog naoružanja Sjedinjenih Država, što znači širenje nuklearno oružanog sistema. To je razlog zašto je čuveni sat sudnjeg časa, osnovan od strane  Bulletin of the Atomic Scientists, morao da se, samo nekoliko nedelja ranije, gurne na dva minuta do ponoći. Ponoć znači kraj. Sada je tri minuta do ponoći. To je najbliže u poslednjih trideset  godina, od ranih Reganovih godina kada je postojao ogroman strah od rata.

Spomenuli ste Sjedinjene Države i Izrael u pogledu Irana. Sada, izraelski premijer Benjamin Netanjahu očigledno ne želi da iranski nuklearni program funckioniše, i on kaže...

To je interesantno. Treba da se pitamo zašto.

Zašto?

Znamo mi zašto. Iran ima veoma niske vojne izdatke, čak i po regionalnim standardima, a da i ne spominjem SAD. Iranska strateška doktrina je defanzivna, dizajnirana tako da se održi van napada dovoljno dugo, do početka diplomatski akcija, a dve vansistemske države, (the two rogue states) SAD i Izrael, ne žele da tolerišu iranski program zastrašivanja. Nijedan strateški analitičar sa racionalnom sposobnošću rasuđivanja ne misli da bi Iran ikada iskoristio nuklearno naoružanje. Čak i da su spremni da to urade, zemlja bi jednostavno bila ugljenisana, a nema indikacija da vladajuće sveštenstvo, šta god da mislite o tome, želi da vidi uništenim sve što poseduju.

Samo još jedno pitanje na ovu temu; putem društvenih medija, od Mortena A. Andersena. On pita, 'Da li verujete da bi Sjedinjene Države ikada postigle dogovor koji bi bio opasan po Izrael na prvom mestu?

Sjedinjene Države obavljaju neprestane akcije koje su opasne po Izrael. Naime, podržavajući izraelsku politiku. U poslednjih četrdeset godina najveća pretnja Izraelu bila je njegova sopstvena politika. Ako pogledate četrdeset godina unazad, recimo 1970. godinu, Izrael je bila jedna od najcenjenijih i najobožavanijih država na svetu. Bilo je mnogo povoljnih stavova o njemu. Danas, on je jedna od najmrskijih i najstrašnijih zemalja na svetu. Ranih sedamdesetih Izrael je doneo odluku. Imali su izbor i odlučili su da izaberu širenje bezbednosti.  To nosi sa sobom opasne posledice – posledice koje su bile očigledne tada, pisao sam o njima kao i drugi: ako preferirate širenje bezbednosti dolazite do unutrašnje dezintegracije, besa, izolacije i mogućnosti konačnog uništenja. I kroz podržavanje takve politike, Sjedinjene Države doprinose pretnjama sa kojima se Izrael suočava.

To me onda dovodi do sledeće teme, teme terorizma, koji zaista ima globalno razoran uticaj. Neki ljudi, uključujući tu i sebe samu, reći će da su to neželjena dejstva globalne politike Sjedinjenih Država po pitanju terorizma. Koliko su SAD i njeni saveznici odgovorni za ono što mi sada vidimo kada su pitanju teroristički napadi širom sveta?

Zapamtite, daleko najgora teroristička kampanja na svetu je ona kojom diriguje Vašington. To je kampanja globalnog atentata. Nikada nije bilo terorističke kampanje tih razmera.

Kada kažete kampanja globalnog atentata...?

Dron kampanja – ona je upravo to. Nad velikim delovima sveta, Sjedinjene Države sistematski, javno, otvoreno – ništa nije tajno od ovoga što govorim, svi to znamo – sprovode redovne kampanje za ubijanje ljudi koje Vlada SAD-a osumnjiči kao potencijalno škodljive. I zaista je, kao što ste spomenuli, u pitanju teroristička kampanja globalnih razmera. Kada bombardujete selo u Jemenu, recimo, i ubijete nekoga – možda osobu koja je bila ili nije bila ciljana – šta mislite kako će reagovati drugi ljudi koji su se zatekli u naselju? Oni će se svetiti.

Opisali ste Sjedinjene Države kao vodeću terorističku državu. Gde se Evropa uklapa u ovu sliku?

Pa, to je interesantno pitanje. Na primer, izašala je studija, čini mi se da ju je uradio Fond za otvoreno društvo... Najgora vrsta torture je isporučivanje ljudi u druge zemlje radi mučenja (rendition). To podrazumeva da uzmete nekoga ko vam je sumnjiv, pošaljete ga vašem omiljenom diktatoru, možda Asadu ili Gadafiju ili Mubaraku da ga izmuče, u nadi da će možda nešto izaći na videlo. Studija je ispitala zemlje koje su učestvovale u ovome, i tu se našli naši bliskoistočni diktatori, jer su upravo kod njih slani ljudi da budu mučeni. Kao i u Evropu. Većina Evropskih zemalja je u tome učestvovala; Engleska, Švedska, i druge zemlje. Zapravo, postoji samo jedna regija u svetu i kojoj nijedna zemlja nije učestvovala u ovom isporučivanju ljudi: to je Latinska Amerika. I to je prilično dramatično. Pre svega, Latinska Amerika je sada postala regija koja je prilično van kontrole Sjedinjenih Država. Kada je bila kontrolisana od strane Sjedinjenih Država, ne tako davno, to je bio svetski centar mučenja. Sada to više nisu. Evropa jeste. Ako gospodar zagrmi, sluge se naježe.

Dakle, Evropa je sluga Sjedinjenih Država?

Definitivno. Isuviše su kukavice da zauzmu nezavisan stav.

Gde se Vladimir Putin uklapa u ovu sliku? On se predstavlja kao jedna od najvećih pretnji bezbednosti. Da li je on to?

Kao većina vođa, on je pretnja sopstvenom stanovništvu. Preduzeo je nezakonite radnje, očigledno. Ali opisati ga kao ludog monstruma koji pati od psihičkih bolesti sa alchajmerom, kao stvorenje sa licem pacova, to je standardni orvelovski fanatizam. Šta god da mislite o njegovoj politici, ona je razumljiva. Ideja da Ukrajina može da se pridruži zapadanom vojnom savezu neprihvatljiva je bilo kom ruskom lideru. To seže do 1990. kada se Sovjetski Savez raspao. Postavljalo se pitanje šta će biti sa NATO-om. Gorbačov se složio da se Nemačka ujedini i pridruži NATO-u. To je bio poprilično neverovatan ustupak uz quid pro quo: da se NATO ne proširi nijedan centimetar ka istoku. To je izraz koji se koristio.

Dakle Rusija je isprovocirana?

Pa, šta se dogodilo? NATO se odmah premestio u Istočnu Nemačku a zatim je Klinton došao i proširio NATO pravo prema granicama Rusije. Sada je tu nova ukrajinska vlada, nakon što je svrgnuta stara; ukrajinski parlament je glasao 300 prema 8 ili tako nešto, da se pridruže NATO-u.

Ali možete razumeti zašto bi oni želeli da se pridruže NATO-u, možete primetiti da Porošenkova vlada verovatno vidi to kao zaštitu njihove zemlje?

Ne, ne, ne, ne. To nije zaštita. Krim je oduzet nakon svrgavanja vlade, zar ne? I to nije zaštita Ukrajine, to je pretnja Ukrajini velikim ratom. To nije zaštita. Poenta je, ovo je ozbiljna strateška pretnja Rusiji na koju bi bilo koji ruski lider trebalo da odreaguje. To je sasvim razumljivo.

Ako pogledamo situaciju u Evropi, videćemo da se u njoj odvija još jedan zanimljiv fenomen. Grčka se potencijalno okreće ka istoku, pod vladom Sirize. Takođe, uočavamo tu i partiju Podemos koja je sve popularnija u Španiji. Takođe, tu je i Mađarska. Da li vidite da postoji mogućnost da Evropa počne da se kroji i poravnava sve više u skladu sa ruskim interesima?

Pogledajte šta se dešava. Mađarska je u potpuno drugačijoj situaciji. Siriza je došla na vlast na osnovu talasa popularnosti izjave da se Grčka više neće povinovati politici Brisela i nemačkih banaka koje uništavaju zemlju. Cilj njihovih akcija bio je zapravo da se poveća dug Grčke u odnosu na stepen proizvodnje; verovatno je polovina mladih ljudi nezaposlena, verovatno 40% populacije živi ispod crte siromaštva. Grčka je uništena.

Da li bi onda njihov dug trebalo otpisati?

Da, kao što se to otpisalo Nemačkoj. Kao kad je 1953. godine, Evropa otpisala većinu nemačkog duga. Upravo tako. Stoga je Nemačka bila sposobna da se obnovi nakon rata.

Ali onda šta ćemo sa ostatkom evropskih zemalja...?

Ista priča.

Dakle, Portugalu treba da se otpiše njegov dug, Španiji treba da se otpiše njen...?

Ko se izložio ovim dugovima? I kome se dug duguje? Delom, dug je nastao zbog diktatora. Dakle, u Grčkoj to je bila fašistička diktatura, koju su Sjedinjene Države podržale, koja se zaduživala. Dug na koji ja mislim, brutalniji je od diktature. To je dug koji međunarodno pravo naziva 'nelegitimnim dugom' (odious debt) koji nije potrebno isplatiti. Ovaj princip su u međunarodno pravo uvele SAD kada im je bilo u interesu da to urade. Veliki deo ostatka duga, koji se naziva isplata Grčke, zapravo je isplaćivanje nemačkim i francuskim bankama, koje su se odlučile da daju ekstremno rizične kredite bez velikih kamate, i sada se suočavamo sa činjenicom da oni ne mogu biti vraćeni.

Želela bih da postavim pitanje Žila Gribodoa: 'Kako će se onda Evropa transformisati nasuprot egzistencijalnim problemima sa kojima se suočava?' Tu je ekonomska kriza, takođe i porast nacionalizma, a vi ste takođe opisali neke pogrešne kulturološke podele koje su se stvorile širom Evrope. Kako gledate na transformaciju Evrope?

Evropa ima ozbiljnih problema. Neki od problema su rezultat ekonomske politike koju kreiraju birokrate u Briselu, Evropske komisija i tako dalje, pod pritiskom NATO-a i velikih banaka, pretežno nemačkih. Ovakva politika ima smisla sa tačke gledišta njenih kreatora. S jedne strane, oni žele da im se vrate  rizični krediti i investicije, a s druge strane ova politika podriva socijalnu državu koju nikada nisu simpatisali. Ali država socijalnog blagostanja jedan je od najvećih evropskih doprinosa modernom društvu. No, bogati i moćni je nikada nisu voleli i činjenica da ova politika podriva takvu državu, s njihove tačke gledišta jeste dobra stvar. Postoji i drugi problem Evrope, to je ekstremni rasizam. Uvek sam osećao da je Evropa verovatno više rasistička nego Sjedinjene Države. To nije tako vidljivo u Evropi zato što je evropska populacija u prošlosti težila homogenosti. Tako, ako su svi plavokosi i plavooki, ne vidi se rasizam, ali čim se populacija počne menjati, rasizam izlazi iz fijoke. Vrlo brzo. I to je ozbiljan problem Evrope.

Želela bih da završim, pošto imamo još vrlo malo vremena, sa pitanjem Roberta Lajta sa pozitivnijim tonom. On pita, 'Šta Vama daje nadu?

Ono što mi da je nadu jeste nekoliko stvari o kojima smo razgovarali. Latinoamerička nezavisnost, na primer. To je od istorijskog značaja. Znake optimizma videćemo na Samitu Amerike u Panami. U poslednjih nekoliko sastanaka američke hemisfere, Sjedinjene Države su potpuno izolovane. To je radikalna promena u odnosu na stanje od pre deset ili dvadeset godina kada su Sjedinjene Države vodile [latinoameričke poslove]. U stvari, razlog zašto je Obama povukao poteze u pravcu relaksacije odnosa sa Kubom, jeste je u tome što je pokušao da prevlada izolovanost  Sjedinjenih Država. Sjedinjene Države su te koje su izolovane, ne Kuba. I tako nešto će  verovatno propasti. Videćemo. Optimistični znakovi u Evropi su Siriza i Podemos. Nadam se da konačno postoji narodni ustanak protiv rušilačke, destruktivne ekonomije i socijalne politike koja dolazi od birokratije i banaka, i to daje nadu. Trebalo bi.

Noame Čomski, mnogo Vam hvala što ste bili sa nama.

 

 

 

Izvor: Euronews    Prevod: Luna Gradinšćak