Agora

Može li Podemos do pobede u Španiji? (prvi deo)

Bécquer Seguín, Sebastiaan Faber, The Nation

Ako je verovati rezultatima poslednjih istraživanja, sledeći premijer Španije biće Pablo Iglesias, dugokosi 36-ogodišnji politikolog koji se kalio u Komunističkoj omladini i anti-globalističkom pokretu, i čija partija, Podemos, želi “promeniti pravila političke igre”. Levo i desno, dodao je, su metafore koje nisu više od koristi u političkoj terminologiji: “osnovna podela danas je između oligarhije i demokratije, između siromašne većine i privilegovane manjine.” Ili, kako to Podemos često naglašava, između la gente i la casta, između naroda i kaste, elite.

Podemos je osnovan pre godinu dana, i u maju su napravili veliki potres u španskom političkom establišmentu tako što su osvojili 5 mesta na izborima za Evropski parlament (1.25 miliona glasova, otprilike oko 8%). U mnogim aspektima, partija Podemos – čije ime se doslovno prevodi kao “Mi možemo” – je španski rođak grčke Sirize. Njihova platforma se još uvek razvija, ali osnovu njihovih ideja čini set ekonomsko-stimulativnih mera koje oponiraju evropskoj opsesiji ka štednji kao jedinom načinu da se prevaziđe aktuelna ekonomska kriza. Između ostalog, Podemos predlaže restruktuiranje nacionalnog duga, “deprivatizaciju” ključnih javnih servisa poput zdravstvene nege i energije, kao i nekakav vid univerzalnog osnovnog dohotka koji će osigurati oporavak anemične španske ekonomije za milione nezaposlenih – zvanično oko 24%, i skoro 54% mladih između 18 i 25 godina. Partija se takođe zalaže za reformu Ustava, koji je zaustavio špansku demokratsku tranziciju iz kasnih sedamdesetih, i koji je nastao kao kompromis između Frankovog režima i opozicije. Za Podemos, aktuelni ustav je “katanac” za dalji progres: kamen temeljac propalog “režima iz ‘78” koji je, počevši od osamdesetih godina, izgrađen na dvopartijskom konsenzusu između Socijalističke partije (PSOE) levog centra i desničarske Narodne partije (PP), šireći i stimulišući korupciju i gušeći demokratiju.

Kako to obično biva, Iglesias je rođen baš u oktobru 1978. – iste godine kada je španski parlament usvojio aktuelni Ustav. I to nije jedino što je ironično u ovoj priči. Naime, Podemos bi uskoro mogao da zakuca i poslednji ekser u kovčeg Socijalističke partije, partije koja traje još iz XIX veka i po čijem je osnivaču i sam Iglesias dobio ime! Sudeći prema postizbornim analizama na sajtu eldiario.es, statistika kaže da je skoro na svim mestima gde je Socijalistička partija izgubila podršku, najveći rast imao upravo Podemos.

Uspon Podemosa promenio je lice evropske politike, podižući takođe i izglede moćne južnjačke koalicije da se, jašući na izbornom talasu, odupre politici štednje koju nameće Nemačka i Evropska centralna banka. (Podemos, Siriza i ostale partije ujedinile su se u Evropsku ujednjenu levicu u Evropskom parlamentu u Briselu.) U Španiji, Grčkoj, Italiji i Portugalu ovakva politika štednje imala je katastrofalne posledice. Pored velike nezaposlenosti, španski nacionalni dug porastao je skoro 100% domaćeg bruto društvenog proizvoda i, prema civilnoj organizaciji koja za cilj ima pružanje podrške ljudima koji su zbog hipoteka izgubili svoja domaćinstva (PAH), skoro 570 000 porodica ostalo je bez krova nad glavom od kako je kriza nastala 2007. godine. Prema zastarelom španskom zakonu, vlasnici kuća zadržavaju svog dug čak i nakon zaplene imovine; prema tome, preko million ljudi je usisano u crnu rupu finansijskog beznađa. Zemlju je zahvatio talas samoubistava izazvanih ekonomskim problemima i neimaštinom. Prema podacima UNICEF-a, stopa siromaštva djece u Španiji je 36,3%. Takođe, u Španiji su najveće nejednakosti, na evropskom nivou, kada su u pitanju prihodi građana, gdje petina na vrhu uživa sedam i po puta veće bogatstvo nego petina na dnu.

Protiv političke elite, koja se naširoko – i sasvim ispravno – percipira kao sramotno nekompetentna, patološki korumpirana i duboko antidemokratska, Podemos nudi kompetentne kadrove, transparentan rad i demokratske principe. Dok etablirani političari i sa levice i sa desnice služe korporativnim interesima, Podemos ponosno izjavljuje da “nikom ništa ne duguje.” Njihov vrtoglavi uspon delom je posledica jasnoće i tačnosti ove poruke, ali i sposobnosti njenih lidera. Ipak, najveći broj ljudi saglasan je sa konstatacijom da su masovni mediji najjače oružje Podemosa, naročito televizija. “Jedna od najvećih grešaka Evropske levice jeste to što su pristali da predaju masovne medije protivnicima bez ikakve borbe,” smatra politikolog Karolina Beskansa, novoizabrani sekretar partije za političku i društvenu analizu. “Televizija je prostor gde se gradi glavnina javnog mnenja u svakoj zemlji. I ako odlučite da ne želite koristiti taj prostor iz nekakvih principa, ne govorite ništa drugo nego da odustajete od demokratskog puta da osvojite pobedu na izborima.”

Dok su levičarske partije u Španiji i ostalim zemljama posmatrali masovne medije sa prezirom, a ljude koji se tamo pojavljuju kao pokvarene i zaražene, Podemos se odlučio za drugačiji pristup. Iglesias i ostali partijski predstavnici kao Beskansa, Injigo Erehon i Huan Karlos Monedero su aktivno učestvovali na političkim debatama na španskom javnom servisu, ali i davali intervjue i gostovali na ostalim komercijalnim televizijama u zemlji. Oni su se veoma snažno suprotstavili političarima poput Esperanca Agijere, lidera Narodne partije u Madridu, i novinarima poput Eduarda Inde (nešto kao Mič MekKonel i Dejvid Bruk, kao španski ekvlivalent njima). Na TV nastupima članovi Podemosa su se izdvojili sa jasnom, zdravorazumskom porukom, odsustvom bilo kakvog straha i čak i drugačijim stilom oblačenja: Iglesias ponekad nosi i kravatu, ali sako skoro nikada, dok Monedero preferira nešto ozbiljnije majice i crvene šalove. I za razliku od svojih protivnika, oni su uvek dobro pripremljeni.

“Ljudi obično misle da se politika odvija u partijama ili u nekim zatvorenim zajednicama, ali to nije istina,” piše Luis Himenez na prvim stranicama nedavno objavljene knjige o partiji “Claro que Podemos”, u koautorstvu sa Anom Domingez. “Politika se odvija u medijima.” Takva strategija urodila je plodom. Na početku, španski komercijalni mediji su dobrovoljno ustupali prostor Podemosu zato što su im njihovi članovi svojim nastupima dizali rejting. Kasnije, oni su počeli sa aktivnim, negativnim kampanjama – iznoseći neosnovane optužbe o finansijskim vezama Iglesiasa i Monedera sa venecuelanskom vladom i Erehonovom grantu za istraživanje na Univerzitetu u Malagi. Džon Miler, reporter ekonomista za konzervativni list El Mundo je čak napravio knjigu u kojoj je žestoko kritikovao Podemos, a koja je objavljena samo mjesec dana nakon majskih izbora. Ali, što su više bili pod lupom medija, više im je rasla podrška među Špancima.

Pojava Podemosa u Španiji privukla je pažnju ne samo medija, nego i političkih partija u Španiji, primoravajući ih da prilagode i doteraju svoj diskurs, svoju taktiku, pa čak i svoje rukovodstvo. Partija koja je na političkom spektru najbliža Podemosu, Ujednjena levica (IU) – koalicija u kojoj se nalazi i Španska komunistička partija – nedavno je doživela kadrovske promene: Alberto Garzon, mladi ekonomista koji gaji vrlo prijateljske odnose sa Iglesiasom, preuzeo je vodeću ulogu u partiji od ostarelog Kajo Lara.  Čak je i vladajuća Narodna partija morala menjati svoj pristup: etički principi na kojima je insistirao Podemos, kombinovani sa bezbrojnim korupcionaškim aferama članova NP – nelegalno finansiranje partije, uzimanje mita na građevinskim projektima, ogromnim računima u švajcarskim bankama i afera oko ilegalnog novca, namenjenog partijskim liderima, koji je mjesečno stizao u kovertama – naterali su Narodnu partiju da uvede neke (poprilično površne) anti-korupcijske mere u španskom parlamentu. Socijalistička partija je takođe doživela promene, na mestu generalnog sekretara partije umesto proćelavog, 62-ogodišnjeg Alfreda Perez Rupakalba došao je dvadeset godina mlađi Pedro Sančez, koji svojim “kenovskim” izgledom podseća na nekog idealnog zeta. “Sančez se sada čak i oblači kao Pablo Iglesias – zavrnuti rukavi od košulje, ruksak prebačen preko jednog ramena, mala kravata,” kaže Tanja Gonzalez Penas, jedna od pet članova Podemosa koji sede u Evropskom parlamentu. “Sve ostale političke partije se sada moraju prilagoditi nama,” našalila se ona. Politički istoričar Pablo Sančez Leon je saglasan sa njom: “Na nivou diskursa, Podemos je već odneo pobedu. Njihova poruka je promenila okvire političke debate. Sada je Pedro Sančez primoran da objašnjava da on nije dio “zamka.””

“Mi ne želimo da budemo partija, mi ne želimo da budemo koalicija partija. Mi ne želimo da budemo samo nova roba na izbornom tržištu,” rekao je Iglesias publici od nešto više od sto ljudi na pragu Teatro del Bario u Madridu, u jutro 17. januara 2014. godine. “Ono što vam mi nudimo, jeste metod.” Iglesias je govorio ljudima koji su se tiskali na ulazu u salu koja je imala kapacitet od 130 mesta, gde je on držao pres konferenciju na kojoj je predstravljao političku inicijativu imena ‚‚Podemos”. Ovaj događaj za rezultat je imao publikaciju izvesnog manifesta koji je nosio ime Napravimo pokret: Pretvorimo ogorčenje naroda u političku promenu, ispod kojeg se potpisalo 28 intelektualaca i aktivista, i koji su pozivali na političku kampanju kojom bi se “povratio suverenitet naroda.” Iglesias je pitao članove svoje publike da potpišu peticiju ako žele da se ova inicijativa nastavi i da se pretvori u partiju koja bi učestvovala na izborima za Evropski parlament. On je “zatražio” 50 000 potpisa kao garanciju. Za manje od 24 časa, potpisi su prikupljeni.

Ali istorija Podemosa zapravo počinje nekoliko godina ranije. Pokret “Ogorčenje”, u Španiji poznat kao “15-M” i u Sjedinjenim Američkim Državama kao španski “Occupy,” presjekao je okoštale pozicije koje su dugo delile špansku levicu. 15-og maja 2011. godine, sedam dana pre lokalnih izbora, feminističke zajednice, anti-iseljeničke organizacije i grupenezaposlenih mladih ljudi sjedinile su se sa već etabliranim političkim organizacijama, kao što su Antikapitalistička levica, u cilju okupacije centralnog madridskog trga, Puerta del Sol. Istučići egzistencijalnu neizvesnost radničke klase i prosečnih građana postavljanjem šatora po trgu, demonstranti su naglasili nesposobnost španske političke elite da usliši pozive građana za direktnijim predstavljanjem njihovih interesa i i insistirali da raskinu privatne veze sa bankarskim i poslovnim sektorom. “15-M je bio u potpunosti spontan pokret koji je pokrenuo mnoga pitanja i osporio legitimitet velikog dela aktuelnog sistema rada države,” kaže Miguel Bermeho, aktivista Mladih bez budućnosti (Juventud Sin Futuro), jedne od izvornih grupa koje stoje iza “Ogorčenje” protesta. Bermeho je nedavno izabran za člana u Podemosovom Veću građana. Nasuprot kritičarima pokreta, on kaže da "15-M" nije zamišljen da razočaranje i očaj naroda pretvori u politički program: “Dobra stvar kod "15-M" je u tome što je repolitizovao mnoga pitanja koja su bila depolitizovana i učinio da ona izgledaju prirodno.” Takvo mišljenje široko je rasprostranjeno i izvan Podemosa. Novinar Jakobo Rivero, autor jednog opširnog intervjua sa Iglesiasom, primetio je da je "15-M" pokret duboko promenio špansko društvo. “Obični građani su otkrili da i oni mogu da utiču na politiku, da svako može učestvovati u politici,” kaže Rivero. Istoričar Sančez Leon deli Riverovo mišljenje: “Nešto veoma interesantno se dogodilo u Španiji: ljudi su konačno otkrili da su oni moćniji nego njihovi političari.” Ova promena u svesti građana je bila direktna posledica prakse koja je proizvod rada "15-M", a naročito širenje skupova koji su organizovali sve, od lokalnih biblioteka i okruglih stolova do političkih seminara i kolektivnog uređivanja raznih manifesta koji su javno naglas čitani ili su čak dostavljani španskom Parlamentu.

Upravo te lokalne, samoorganizovane grupe, skoncentrisane oko posebnih, specifičnih problema, interesa ili zajednica, su sada žila kucavica Podemosa. Nazvani “krugovima”, grupe ovih građana debatuju i dolaze sa predlozima iza kojih partija i njeni lideri moraju stati. Građani mogu učestvovati u više krugova u isto vreme; kako Bermeho objašnjava, višestruko članstvo se ohrabruje. Doktorica medicine koja stanuje u Lavapies, boemskom madridskom kartu gdje je Podemos rođen, može biti veoma dobro upućena u probleme koji pogađaju tu lokalnu zajednicu, i tako bi mogla biti od koristi kao informisan učesnik u Lavapies Krugu. Ali ona takođe može da pruži svoj stav o javnom zdravstvu i tako može igrati važnu ulogu kao član Kruga javnog zdravstva. Društvene mreže i inovativni web sajtovi kao Reddit, Appgree i Loomio mogu učiniti ovakav vid fluidne društvene participacije mogućim na širokom planu i u realnom vremenu. Podemos je čak istražio i razvio sopstvenu platformu, zasnovanu na otvorenom pristupnom kodu i softveru, koji će u skorije vreme biti kopiran od strane brojnih partija iz drugih zemalja. Nekoliko meseci ranije, pojavio se članak u Njujorkeru koji opisuje Podemos kao “prvu reddit političku partiju na svetu.”

Izvor: The Nation    Prevod: Danijela Zec, Vojislav Savić

Drugi deo teksta možete pročitati ovde