Agora

Ne upisujte decu na Harvard

Viljem Derešievic, The New Republic

„Nadljudi“, nazivao ih je pisac Džejms Atlas – stereotipne ultra-ambiciozne studente današnjih elitnih fakulteta. Dvostruka diploma, sport, muzički instrument, par stranih jezika, volonterski rad u zabačenim krajevima sveta, nekoliko hobija jer od viška glava ne boli: oni sve to postižu, uz spokojnu samouverenost koja izaziva nevericu i kod vršnjaka i odraslih. Moja prijateljica koja predaje na jednom čuvenom univerzitetu zatražila je jednom od studenata da nauče napamet 30 stihova 18-vekovnog pesnika Aleksandra Poupa. Praktično svi do jednog su tačno izrecitovali sve stihove. Bio je to čudesan prizor, priča ona, kao kad gledaš rasne ždrepce kako jure po stazi.

Ovi zadivljujući mladi ljudi izgledaju kao pobednici u trci koju smo im organizovali od ranog detinjstva. Ali stvarnost je sasvim drugačija, u šta sam se uverio posmatrajući mnoge svoje studente i slušajući stotine mladih ljudi sa kojima sam razgovarao i koji su mi pisali u proteklih nekoliko godina. Tačno je, naš sistem elitnog obrazovanja proizvodi mlade ljude koji su pametni i talentovani i ambiciozni, ali oni su i napeti, stidljivi i izgubljeni, intelektualno neradoznali i prilično izgubljeni: zarobljeni u mehuru povlašćenosti, krotko kaskajući u istom pravcu, odlični u tome što rade, ali bez ikakvog pojma zašto to čine.

Kada govorim o elitnom obrazovanju, mislim na prestižne ustanove poput Harvarda, Stenforda ili Vilijamsa i na širi spektar visoko rangiranih selektivnih fakulteta, kao i na sve što vodi do njih i od njih – privatne i bogate srednje škole; rastuća industrija privatnih nastavnika i konsultanata i pripremnih kurseva; sam proces upisa, koji vreba kao aždaja na ulazu u svet odraslih; brendirane postdiplomske studije i prilike za posao koje dolaze posle diplome; roditelje i zajednice, pretežno iz više srednje klase, koji guraju svoju decu u čeljusti ove mašine. Jednom rečju, čitav naš sistem elitnog obrazovanja.

Odmah ću reći da ovu temu doživljavam vrlo lično. Kao i mnogi današnji klinci, i ja sam upisao fakultet kao mesečar. Birali smo najprestižniju ustanovu koja je htela da nas primi; pred nama su bili maglovito shvaćeni ciljevi, status, bogatstvo – „uspeh“. Šta znači zaista se obrazovati i zašto bi neko to uopšte želeo – to pitanje je bilo sekundarno. Tek posle 24 godine provedene u Ajvi ligi – posle diplome i doktorata na Kolumbiji, deset godina predavanja na Jejlu – počeo sam da razmišljam o tome šta taj sistem radi deci i kako da se ona iz njega iščupaju, šta radi našem društvu i kako možemo da ga demontiramo.

Neka devojka sa drugog fakulteta napisala mi je ovo o svom momku sa Jejla:

Pre nego što je otišao na studije, vreme je uglavnom provodio čitajući i pišući pripovetke. Sada, tri godine kasnije, bolno je nesiguran, brinu ga stvari o kojima moji prijatelji sa državnih fakulteta ni ne razmišljaju, na primer da li upada u oči ako jede sam i da li sklapa prava poznanstva. Niko osim mene ne za da se u stvari pravi da je načitan tako što prelista prvo i poslednje poglavlje svake knjige za koju čuje, i opsesivno guta recenzije umesto da zaista čita knjigu. Ne radi to zato što je nezainteresovan, nego zato što sposobnost da govoriš o knjigama donosi veću društvenu korist nego čitanje.

Ako zavirimo ispod fasade neusiljene prilagođenosti, često ćemo pronaći otrovnu količinu straha, anksioznosti i depresije, usled ispraznosti, besciljnosti i izolacije. U nedavno sprovedenom velikom ispitivanju brucoša, pokazalo se da je individualno emocionalno zadovoljstvo danas niže nego ikad ranije u 25-godišnjoj istoriji ovog istraživanja.

„Otplata investicije“: to je izraz koji se danas često može čuti kad ljudi govore o koledžu. Međutim, izgleda da se niko ne pita šta tačno ova „otplata“ predstavlja. Da li se radi o boljoj zaradi? Da li je jedina svrha obrazovanja da vam omogući da se zaposlite? U najkraćem, čemu služi fakultet?

Osnovna svrha fakulteta je da vas nauči da razmišljate. To ne podrazumeva samo izgradnju mentalnih sposobnosti u određenoj disciplini. Fakultet predstavlja priliku da se na nekoliko godina iskorači iz sveta, između uobičajenog života vaše porodice i urgentnosti karijere, i da se neke stvari pogledaju sa distance.

Međutim, savladavanje razmišljanja je samo početak. Postoji jedna konkretna stvar o kojoj morate da razmišljate: izgradnja sopstvene ličnosti. Ova ideja možda zvuči čudno. „Naučili smo ih“, rekao je jednom Dejvid Foster Volas, „da je identitet nešto što se prosto ima“. Ali samo kroz čin uspostavljanja komunikacije mozga i srca, uma i iskustva, možete postati individua, jedinstveno biće – duša. Zadatak fakulteta jeste da vam pomogne da to započnete. Knjige, ideje, umetnička dela, pritisak umova iz vašeg okruženja koji traže sopstvene odgovore na životna pitanja.

Fakultet nije jedina prilika da naučite da razmišljate, ali jeste najbolja. Jedno je sigurno: ako ne počnete da mislite pre diplome, male su šanse da ćete to činiti kasnije. Zato je studentsko iskustvo koje je usmereno isključivo na pripremu za karijeru uglavnom uludo potrošeno.

Elitni fakulteti vole da se hvale kako uče studente da razmišljaju, ali zapravo pod tim podrazumevaju da ih uče analitičkim i retoričkim sposobnostima neophodnim za uspeh u biznisu i dobro plaćenim profesijama. Sve je tehnokratsko – izgradnja stručnosti – i sve se na kraju pravda u okviru tehnokratskih kategorija.

Verski koledži – čak i oni opskurni regionalni, za koje niko na istočnoj i zapadnoj obali nikad nije čuo – često su u tom pogledu uspešniji. Kakva je to optužba za Ajvi ligu, da koledži četiri podeoka niže na akademskom totemu, koji primaju kandidate sa stotinu puta slabijim SAT rezultatom, pružaju bolje obrazovanje u najvišem smislu te reči.

Makar su kursevi u elitnim školama akademski rigorozniji i zahtevniji, zar ne? Ne mora da znači. U prirodnim naukama obično je tako, u drugim disciplinama baš i nije. Naravno, ima izuzetaka, ali profesori i studenti najčešće sklapaju, kako ga je jedan komentator nazvao, „sporazum o nenapadanju“. Ove institucije u studentima vide „mušterije“, ljude kojima treba podilaziti, a ne izazivati ih. Profesori su nagrađeni za istraživanje, tako da pokušavaju da što manje vremena troše na nastavu. Čitava struktura podsticaja radi protiv nastave, i što je neka ustanova prestižnija, utoliko je ovaj uticaj jači. Kao rezultat dobijamo više ocene za traljavije rezultate.

Koncept društvene odgovornosti se na najprestižnijim fakultetima prenosi kroz ideju „predvodništva“. „Harvard stvara lidere“, kaže se u bostonskom Kembridžu. Biti uspešan student podrazumeva da vas neko neprekidno podstiče da sebe zamišljate kao društvenog lidera. Ali ove institucije pod tim pojmom podrazumevaju samo uspon na vrh: postati partner u velikoj advokatskoj firmi ili generalni direktor, izlaktati se kroz svaku hijerarhiju za koju odlučite da se vežete. Ne verujem da ljudima koji upravljaju elitnim fakultetima uopšte pada na pamet da koncept predvodništva može da ima neki viši smisao, ili zapravo bilo kakav smisao.

Ironija je u tome što se elitnim studentima govori da mogu da budu šta god požele, ali većina njih na kraju poželi da bude nešto iz vrlo ograničene ponude. Od 2010, trećina svršenih studenata nastavila je da se školuje za finansijske ili konsultantske poslove u vodećim školama, uključujući Harvard, Prinston i Kornel. Čitave oblasti su nestale iz vidokruga: sveštenstvo, vojska, izborna politika, pa i akademska oblast, uključujući i čistu nauku. Smatra se glamuroznim napustiti prestižni koledž ako hoćete da postanete novi Mark Zukerberg, ali smešno je nastaviti studije da biste postali socijalni radnik. „Volstrit je shvatio“, kaže Ezra Klajn, „da koledži proizvode mnogo veoma pametnih, potpuno zbunjenih svršenih studenata. Dece koja imaju veliku mentalnu konjsku snagu, neverovatnu radnu etiku, a nemaju pojma kuda dalje.“

Za najselektivnije fakultete ovaj sistem odlično funkcioniše. Broj molbi i dalje raste, zadužbine su jake, rast školarina izaziva ritualne prigovore, ali posao cveta. Da li funkcioniše za nekog osim njih, to je drugo pitanje.

Skoro je neprijatno ponavljati kako fakulteti poput Harvarda predstavljaju bastione povlašćenosti, gde bogataši šalju decu da nauče kako da hodaju, govore i razmišljaju kao bogataši. Zar to već ne znamo? Ne zovu se uzalud elitnim fakultetima. Ali izgleda da smo počeli da se pretvaramo kako to nije tačno. Na kraju krajeva, živimo u meritokratiji.

Pokazatelj navodne pravičnosti ovog sistema jeste skup mera koje se provlače pod sloganom „raznolikosti“. I ta raznolikost zapravo predstavlja pravu socijalnu revoluciju. Na Prinstonu, koji je prvu postdiplomku primio tek 1961 – iste godine kada se ni manje ni više nego jedan (sigurno vrlo usamljeni) Afroamerikanac upisao na ovaj koledž – sada je polovina studenata ženskog pola dok belci čine samo polovinu. Ali rodna i rasna raznolikost postala je paravan za sve veću ekonomsku resegregaciju. Elitni fakulteti još uvek troše moralni kapital koji su stekli šezdesetih, kada su napravili zaista hrabar korak razgradnje mehanizama belačko-anglosaksonske aristokratije.

Međutim, ova meritokratija je oduvek bila samo delimična. Ako posetite bilo koji elitni kampus širom naše zemlje, razgaliće vas prizor dece bogatih poslovnih ljudi i profesionalaca koja se igraju rame uz rame sa decom crnih, azijskih i latinoameričkih poslovnih ljudi i profesionalaca. Deca na koledžima poput Stenforda misle da je njihovo okruženje raznoliko ako je neko iz Mizurija a neko drugi iz Pakistana, ako neko svira violončelo a drugi igra lakros. Nema veze što su im roditelji svima doktori ili bankari.

Ne znači da nema izuzetaka, ali to su samo izuzeci. Zapravo, najoštećenija grupa su belci iz radničke klase i seoskog porekla, kojih jedva da uopšte ima u selektivnim koledžima. Ova mesta se mogu smatrati raznolikima samo ako je to jedina raznolikost za koju ste čuli.

Da se ne lažemo: poenta igre upisa nije u tome što niža ili srednja klasa pokušava da se uzdigne, pa čak ni da viša srednja klasa pokuša da očuva svoju poziciju. Poenta je utvrđivanje tačne statusne hijerarhije unutar same više srednje klase. U bogatim predgrađima i situiranim gradskim enklavama gde se ova igra uglavnom odigrava, ne radi se o tome da li ćete upisati elitni fakultet, nego koji ćete elitni fakultet upisati. Dilema je Pen ili Tafts, a ne Pen ili Pen Stejt. Nije važno što neki bistar mladić ili devojka može da upiše Ohajo Stejt, postane doktor, nastani se u Dejtonu i vrlo dobro živi. Takav ishod je toliko užasan da je prosto nezamisliv.

Ovaj sistem pogoršava nejednakost, koči društvenu pokretljivost, produžava povlašćenost i stvara elitu izolovanu od društva koje bi navodno trebalo da predvodi. Brojke su neumoljive. Godine 1985, 46 procenata brucoša na 250 najselektivnijih fakulteta poticalo je iz gornjeg kvartala lestvice prihoda. Do 2000. godine, bilo ih je 55 procenata. Od 2006, samo 15 odsto studenata najkonkurentnijih fakulteta poticalo je iz donje polovine ove lestvice. Što je fakultet prestižniji, utoliko su njegovi studenti manje jednaki. Ni državne institucije nisu mnogo bolje od privatnih. Od 2004, 40 odsto brucoša na najselektivnijim državnim fakultetima potiče iz porodica koje zarađuju preko 100.000 dolara godišnje, dok ih je samo pet godina ranije bilo 32 odsto.

Glavni razlog ove tendencije je očigledan. Ne radi se o rastu cena školarine, iako i to igra ulogu, već je u pitanju porast troškova proizvodnje dece sposobne da se takmiče u igri upisa na koledž. Što je više prepreka, utoliko je skuplje katapultirati dete preko njih. Bogate porodice počnju sa finansiranjem puta svog deteta ka elitnom koledžu skoro istog trenutka kad se rodi: časovi muzike, sportska oprema, putovanja u inostranstvo (programi „obogaćivanja“, da upotrebimo ovaj savršeni izraz) – i što je najvažnije, školarina za privatnu školu ili troškovi života u mestu sa najuspešnijim državnim školama. SAT test bi trebalo da meri sposobnost, ali zapravo meri roditeljske prihode, koje prati skoro u stopu. Danas manje od polovine učenika koji ostvare visoki rezultat na SAT testu upisuje četvorogodišnji fakultet.

Problem nije u tome što ne postoje kvalifikovanija deca iz porodica sa nižim primanjima. Elitni privatni fakulteti nikad neće dopustiti da ekonomski profil njihovih studenata odražava društvo u celini. Oni to sebi ne mogu da priušte – potrebna im je kritična masa samofinansirajućih studenata i moraju da vode računa o svojoj donatorskoj bazi – a nije sasvim izvesno ni da bi to hteli čak i kad bi mogli.

Tako da nije slučajno što je nejednakost prihoda veća nego u doba pre Velike depresije, niti što se Sjedinjene Države po društvenoj pokretljivosti kotiraju gore od skoro svih ostalih razvijenih zemalja. Elitni fakulteti ne samo što ne mogu da zaustave kretanje ka sve nejednakijem društvu – njihova politika aktivno promoviše takvo društvo.

Šta mogu da učinim, pitaju me mnogi mladi ljudi koji mi pišu, da se ne pretvorim u razmaženo, snobovsko govedo? Nemam dobar odgovor, osim što im savetujem da se prebace na državni univerzitet. Razmišljanjem se ne mogu upoznati ljudi različitog porekla. Sa njima morate doći u dodir, i to na ravnopravnoj osnovi: ne kao projekat i ne kao trud – kao kada se okomite na nekog radnika zaposlenog u zgradi fakulteta i ponudite mu da „popije kafu“ sa vama, kako savetuje jedan jejlovac, i zamolite ga „da vam ispriča nešto o sebi“.

Umesto tog truda, kako bi bilo da se oprobate u nekom uslužnom poslu? To će vam zaista otkriti nešto o drugim ljudima. Na primer konobarisanje, da vidite koliko je to teško, fizički i mentalno? Videćete da niste zaista toliko pametni kao što vam svi govore, već ste pametniji samo u nekom smislu. Ima pametnih ljudi koji ne upisuju prestižni fakultet, niti bilo kakav fakultet – često baš iz klasnih razloga. Ima i pametnih ljudi koji nisu „pametni“.

Ne zavaravam se da nije važno koji ćete fakultet upisati. Ali opcije postoje. Još uvek ima vrlo dobrih državnih univerziteta u svakom regionu ove zemlje. Tamo pristup često nije toliko ličan, ali studenti su obično raznoliki u društveno-ekonomskom pogledu, uz neprocenjivo iskustveno učenje koje to podrazumeva.

^{U.S. News and World Report [1]} iznosi podatke o procentu brucoša na svakom koledžu koji su u srednjoj školi bili među najboljih 10 odsto učenika u svom odeljenju. Među prvih 20 univerziteta ima ih obično preko 90 odsto. Ja se ne bih radovao studiranju na takvom fakultetu. Studenti određuju nivo diskusije na predavanju; oni oblikuju vaše vrednosti i očekivanja, bilo to dobro ili loše. Jednim delom sam i zbog samih studenata upozoravao klince da ne upisuju fakultete iz Ajvi lige. Deca iz manje prestižnih škola su često zanimljivija, radoznalija, otvorenija, daleko manje nadmena i takmičarski nastrojena.

Ako postoje mesta gde je fakultet još uvek fakultet – gde se predavanje i humanistika još uvek cene – onda su to koledži slobodnih veština. U pitanju su mala mesta, što nije za svakoga, i često su prilično izolovana, što opet nije za svakoga. Možda su najbolja opcija drugorangirani – ne drugorazredni – koledži, kao što su Rid, Kenjon, Veslijan, Svansi, Maunt Holiok i drugi. Umesto da pokušavaju da se takmiče sa Harvardom i Jejlom, ovi fakulteti su ostali verni pravim obrazovnim vrednostima.

Ne biti razmaženo govedo je hvale vredan cilj. Ali na kraju, važnije pitanje je situacija koja nam otežava da budemo bilo šta drugo. Došlo je vreme ne samo da reformišemo sistem od glave do pete, nego i da pronađemo izlaz ka novom društvu u celini.

Obrazovni sistem mora da deluje tako da ublaži klasni sistem, a ne da ga reprodukuje. Pozitivna diskriminacija treba da se zasniva na klasi, a ne na rasi, što je promena za koju se mnogi godinama zalažu.

Prednosti za nasledne studente^[2] i sportiste treba ukinuti. U rezultate SAT testa trebalo bi uključiti i socioekonomske faktore. Fakulteti bi trebalo da stave tačku na praksu ukrašavanja biografije tako što će ograničiti broj vanškolskih aktivnosti koje deca mogu da navedu u svojoj molbi za prijem. Trebalo bi da veći naglasak stave na onu vrstu uslužnih poslova koju u srednjoj školi često obavljaju učenici iz siromašnijih porodica, a koje „ambiciozna deca“ skoro nikad ne rade. Ne bi trebalo da dopuštaju da ih impresionira bilo kakva životna prilika omogućena roditeljskim bogatstvom. I naravno, treba da prekinu saradnju sa kompanijom U.S. News.

Na širem planu, trebalo bi da preispitaju svoje shvatanje zasluga. Ako fakulteti treba da obuče bolju klasu lidera od ovih koje imamo danas, trebalo bi da se zapitaju kakve karakteristike moraju da promovišu. Odabirom kandidata prema srednjoškolskom uspehu ili broju vanškolskih aktivnosti, oni često nagrađuju uporno bubanje umesto originalne misli.

Promene moraju da budu dublje od reformisanja upisnog procesa. Takvo reformisanje bi moglo da reši problem osrednjosti, ali neće rešiti veći problem nejednakosti. Problem je sama Ajvi liga. Školovanje naše rukovodilačke klase prepustili smo grupi privatnih ustanova. Koliko god te ustanove tvrdile da rade za opšte dobro, one će uvek prvenstveno imati u vidu svoje interese. Ovakav aranžman je odličan za te ustanove, ali da li je činjenica da Harvard želi donacije svojih nekadašnjih studenata dovoljan razlog da produžavamo život klasnom sistemu?

Nekada sam mislio da treba da stvorimo svet u kojem svako dete ima jednaku šansu da upiše fakultet u Ajvi ligi. Sada shvatam da zapravo treba da stvorimo svet u kojem ne morate da studirate u Ajvi ligi, ili na bio kom privatnom koledžu, da biste stekli prvorazredno obrazovanje.

Kvalitetno državno obrazovanje, finansirano javnim novcem, u korist svih: upravo je takva obaveza pokretala rast javnog visokog obrazovanja u posleratnim godinama. Svako dobija jednaku priliku da dogura dokle god ga naporan rad i talenat odvedu – sećate se, to je američki san. Svako ko želi, ima priliku za mentalno podsticajno, duhovno bogato iskustvo koje se stiče humanističkim obrazovanjem. Shvatili smo da je besplatno, kvalitetno osnovno i srednje obrazovanje građansko pravo. Takođe treba da shvatimo – kao što smo nekada shvatali i kao što mnoge zemlje i danas shvataju – da isto važi i za visoko obrazovanje. Isprobali smo aristokratiju. Isprobali smo meritokratiju. Sada je vreme da isprobamo demokratiju.

 
William Deresiewicz, The New Republic, 21.07.2014.

Preveo Ivica Pavlović

pescanik.net, 23.10.2014.