Estetika

Biblijsko voće: Grožđe

Milena Stefanović

U bliskoistočnom i istočnom mediteranskom svetu grožđe je u biblijsko doba bilo zastupljeno u kulturi svakodnevnog života. Na tim prostorima vinarstvo i vinogradarstvo se usavršavalo i uspostavljena je kultura vina. Veruje se da je Hanaan (celina Sirije i severne Palestine) jedna od zemalja u kojima se najranije uzgajala vinova loza i ispijalo vino (Br. 13, 1-5). Vekovima kasnije, na tim prostorima u okolini Gaze proizvodilo se čuveno levantinsko vino, popularno širom vizantijskog carstva.

Kao značajno voće sa najjačom tradicijom ima simbolički i privilegovan religijski značaj. Čudesna transformacija grožđa u vino daje mu taj uzvišeni status u crkvi i sinagogi. Za pravoslavno hrišćanstvo grožđe je voće par excellence.

Grožđe i vino se pominju u Bibliji bezbroj puta, od Postanja do Otkrivenja. Kroz biblijski narativ vino i vinogradarstvo se sagledavaju sa duhovne, društvene i kulturne perspektive. U početku, vino je bilo retkost i privilegija bogatih, ali od rimskog perioda, mogao je svako da ga priušti. Crveno vino koje se dobija od crno - plavog grožđa ima divnu purpurnu boju, aromu, ukus i slast, koja dolazi od samog voća. Rimljani su koristili začine i bilje da sačuvaju vino i poboljšaju mu ukus. Vino sa smirnom (Mar. 15, 23) nuđeno je Hristu na Golgoti.

Grožđe i vino su bili oduvek važan deo života u Izraelu. Berba i pravljenje vina bili su važan društveni događaj. Drevni novac je ukrašavan vinovom lozom koja je simbolički predstavljala plodnost zemlje i obilje (Is. 36, 17). Sa vinom se kuvalo, od lista vinove loze savijale sarmice, dok se od kuvanog soka grožđa dobijao slatki gusti sirup koji se kao jedini slatkiš, pored meda, premazivao po hlebu.

Proizvedeno vino nije se koristilo samo za piće, već i u medicinske svrhe (1. Tim. 5, 23; Lk. 10,34), za čišćenje kuće i bojenje tkanina. Koristilo se kao piće sigurnije od vode, koja je ponekad bila zagađena, i usled čega je zbog antibakterijskog svojstva mešano sa vodom, što je bio i najlakši način da se voda učini pitkom, verovatno u razmeri 4:1. Drevni Izrailjci nisu mešali vino sa vodom, dodavali su med. Tek sa helenizacijom, u Judeji i Samariji, zemljama Levanta u III veku pre Hr. vino se razblaživalo vodom i dodavane su druge supstance što je postalo kulturna konstanta.

Grožđe se koristilo kao sveže i suvo, sok, vinsko sirće i fermentisani sok – vino (grč. oinos; lat. vinum; heb. yayin). Vino je sastavni deo života zajednice, njenog kulta i ima sveto značenje. Blagosloveno kao ponuda ili žrtveni prinos, livanica  (Izl. 29, 40; Lev. 23, 13; Br. 15, 5).

U Starom Zavetu pominje se ime grada Anav (heb. Anab, grožđe) u ratnim pohodima Isusa Navina (INav. 11, 21).

Grožđe je subjekt zakona. Njegovih pet produkata (Br. 6, 3-4) nazaren u toku zaveta nije smeo da konzumira. Sveštenik se uzdržavao od vina pre ulaska u unutrašnji trem (Jez. 44, 21). I sekta rehabita (Jer. 35, 6) odbija vino, usled sumnji zbog religioznog sinkretizma . U vinogradu dobro je uvek ostaviti malo neobranog grožđa za one kojima će biti potrebno: došljaka, siromašnog, udovicu. Božijeg blagoslova radi (Pnz. 24, 21; 23, 24).

Loza se najčešće pominje u kontekstu vinograda, koji predstavlja zaštićeno mesto gde Božiji narod (Božija deca, loze; koje dok rastu uspinju se na gore) napreduje i gde Bog (vinogradar) prati njihov razvoj i nežno brine.

Grožđe je u St. Zavetu predstavljeno kao simbol Božijeg odnosa prema Izrailju (Ps. 80). Prorok Isaija dramatično opisuje svoj narod (Judu) i Jerusalim kao Božiji vinograd (Is. 5, 1-7; Ps. 9-16) koji ne rađa ništa drugo do kiselo grožđe tj. prekoreva grešnike koji su kao kiselo grožđe za vinare. Ovaj odnos vidimo i kroz metafore: “Nađoh Izrailja kao grožđe u pustinji” (Os. 9,10) i Izrailj je “loza vinova” (Os. 10, 1). U blagoslovu – Gospod će uvesti Izrailjce “u zemlju izobilnu pšenicom i ječmom i vinovom lozom…” (Pnz. 8,8; 11, 14 ), kroz obilan rod i ubrzanu smenu žetve i berbe (Lev. 26, 5; Is. 36, 17).

Grožđe se pojavljuje kao objekt narativa. Znak bogatstva i plodnosti. Mojsije šalje u izviđanje dvanaest špijuna, iz dvanaest izraelskih plemena (Br. 13, 21-24) koji pri povratku iz Hanaana, odsecaju grozd koji su zbog ogromne veličine na štapu dvojica nosila. Hanaanski grozd je prefiguracija Hrista na Krstu, prolivene krvi i Evharistije. Prvi nosač koji ne vidi grozd, simbol je sinagoge, a drugi je simbol Crkve, odnosno krštenih pagana. Ili, prvi je simbol proroka, onih koji Hristu prethode, a drugi, Apostola koji Ga slede.

U ponudama prvih plodova (Pnz. 11, 14; Izl. 23, 19) grožđe je jedno od glavnih predstavnika sedam vrsta. Na praznik žetve ili sedmica (Šavuot) Jevreji ritualno blagosiljaju plod vinove loze tokom praznične molitve prvina (Izl. 34, 22). Vino je deo praznika Sukot (praznik senica) koji se ogleda u izražavanju radosti i zahvalnosti za jesenju berbu kroz gozbu. Od grožđa se pravi vino i ono je simbol radosti za jevrejski narod (sok od grožđa može da se koristi kao alternativa i blagoslov za vino). Molitva i blagosiljanje su u središtu jevrejskog života, a vino je odabrano za Božiju službu, kao što je jevrejski narod (“loza izabrana”, Jer. 2, 21) izabran za službu Bogu.

Ovo ima svoj produžetak u hrišćanskom zajedničarenju prilikom ispijanja vina, što potrđuje drevnu vezu vina i civilizacije (Mat. 11, 19; Lk. 22, 14-23), kao i u praksi blagosiljanja plodova u crkvi. U VII veku dolazi do odvajanja blagosiljanja prvih plodova od donošenja ponuda u vidu hleba i vina. Vino od grožđa je ponos Svete zemlje. Pored pšenice, simbol svih darova koje je Bog dao ljudima (Post. 27, 28)

Prema mnogim predanjima vino je simbol spoznaje i posvećenosti. U biblijskom predanju vino je simbol radosti i obilja. Vinova loza miriše, a vinogradi cvetaju (Pnz. 2, 13, 15). Vino veseli Boga (Sud. 9, 13). U Psalmima (104, 15; 4, 7; Prop. 9, 7) veseli srce čoveka (Zah. 10, 7). Vino zanosi (Ps. 60, 3; Isa. 28, 7) i napija (Post. 9, 21; Ps. 78, 65; Zah. 28, 1. 7). U Pesmi nad pesmama (2, 4. 13), vino je znamen radosti, Duha Svetog, mudrosti, istine po Origenu. Ljubavi između Izrailja i Boga (7, 12).

Pominje se u pedagoškim poslovicama: “… oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi” (Jez. 18, 2) ili kod Proroka Jeremije, da će svako snositi odgovornost za svoj greh “… ko god jede kiselo grožđe, tome će zubi trnuti” (Jer. 31, 29-30). Uobičajeno je bilo mišljenje da se ispašta za grehe roditelja, što su i Apostoli smatrali (Jn. 9, 1-3).

 

Noje i vinova loza - začetak i razvoj vinogradarstva

Poistovećivan sa drvetom života, čokot vinove loze u okruženju Izrailja smatran je svetim, božanskim, dok kod samih Izrailjaca, pored masline jedno je od mesijanskih stabala (Zah. 3, 10).

U osvit civilizacije, Noje sadi vinovu lozu i tako postaje prvi vinogradar (Post. 9, 20 - 21) (sl. 1) Iako pravedan, za njega se vezuje i prvi pomen pijanstva. Vlada mišljenje da to nije bila namera, već da mu jačina vina nije bila poznata, jer, kako smatra Sv. Jefrem Sirijski godinama nije pio vino (godinu dana u barci i još nekoliko, dok vinova loza počne da daje plodove). Dok Sv. Jovan Zlatousti smatra da je moguće da se pre potopa vino uopšte nije ni pilo. Kasnije, vino je korišćeno da izazove pijanstvo i zabludelost kojima Bog kažnjava pojedince i narode (Jer. 25, 15-17).

Kultivacija vinove loze stara je koliko i ljudska civilizacija i zato se kaže da je grožđe najstarije kultivisano voće. Berba grožđa je božanska berba – Ja posadih, Apolo zali, a Bog dade te uzraste (1. Kor. 3, 6). Vinograd traži pažnju, posvećenost i mnogo truda da bi se dobilo kvalitetno grožđe. U Egiptu (Ps. 80) grožđe se uzgajalo na pergolama u oazama i dolini Nila. U početku vino se nalazilo na stolu kraljeva, potom plemstva, jer se uvozilo sa Bliskog istoka. Takođe, vino je našlo svoje mesto i u  pogrebnim prinosima (u prethrišćanskoj eri).  Kod Jevreja najbolje vinove loze sađene su na padinama brda (Is. 5, 1-2) i to je tip terasastog uzgajanja. Kada sazri grožđe, vinogradar se sa porodicom seli i spava u karauli, jer noću čuvaju prinos od lopova, a kad prikupe grožđe stavljaju ga u velike korpe.

Na kultivaciju grožđa veliki uticaj imala je grčko-rimska kultura. U naše severne krajeve grožđe je stiglo preko rimskog cara Proba (276-282), rođenog Sremca, koji je prvi čokot izvan Italije zasadio na Fruškoj gori. Interesantan podatak je da je rođen 19. avgusta. Ovo se zbilo u Donjoj Panoniji, a u okviru nekadašnje rimske provincije Gornje Mezije, koja je isto tako obuhvatala deo današnje teritorije Srbije, kultivacija grožđa je praktikovana u helenizovanim gradovima još u V veku pre Hr. Pronađene su prese za grožđe u antičkim gradovima Medijani i Gamzigradu. Tradicionalno, danas se u tim krajevima organizuju jesenji festivali “Karlovačka berba grožđa“ u Sremskim Karlovcima i “Župska berba“ u Aleksandrovcu.

Kulturu vina nastavila je da razvija dinastija Nemanjić. Car Dušan je 1349. godine doneo zakon o načinu pravljenja vina i njegovoj upotrebi. Za vreme njegove vladavine iz podruma čuvene vinice u Velikoj Hoči vinovodom dugim 25 kilometara pomoću gravitacije vino je transportovano do dvora u Prizrenu. A u Hilandaru raste već stotinama godina čudotvorna loza Sv. Simeona. Zanimljivo svojstvo loze je da niče iz grobova. Tako je i u porti Crkve Sv. Jovana Bogoslova u Morinju, u Boki, iznikla iz groba najvećeg morinjskog dobrotvora Krile (Hristifora) Milinkovića, barem je tako zabeleženo.

Obe novovekovne srpske dinastije radile su na obnovi zamrlog vinogradarstva, koje je usled viševekovnog prisustva Osmanlija, tinjalo jedino pri manastirima, što manifestuje pomenutu vezu kulture, civilizavije i vina, kao i povećano krčenje vinograda posle 1945. godine. Srbi su vinski narod. Čajkanović piše da je vinova loza kod Srba imala dvojako značenje. Ona predstavlja sveto rastinje (“od nje je sveta krv”), a vinograd je najbolji zaklon od zlih sila. Grožđe, kao ni smokve ne valja  jesti pre Preobraženja, kada se nosi u crkvu. Zaštitnik loze i vinograda je Sv. Trifun, a u vreme oko praznika orezuje se vinograd. Πred kraj berbe od poslednjeg čokota grožđa pravi se “Bogu brada”. Srpska slava je obred neodvojiv od vina. Zdravice se izgovaraju uz čašu vina. Stara reč pudar, opstala kao prezime, označava čuvara vinograda. Grožđe sa vrbe spada u poznati adinatio (adinaton = što ne može biti) iz naših narodnih pesama i poslovica – Kad na vrbi rodi grožđe…

 

Slovesni vinograd       

U srednjem veku bio je veoma popularan Fiziolog (Prirodoslov), delo starosrpske prevodne književnosti. U njemu je u vidu biblijske alegorije predstavljena jedna priča o ježu i vinogradu. Ježevi predstavljaju lukavi duh koji se u vinogradu uspinju i rasipaju grozdove ostavljajući lozu ogoljenom. Zato se preporučuje ljudima da se priključe slovesnom vinogradu – Crkvi, i ne dozvole da se jež, protivnička sila uspne na srce vernika. Simbolizam loze proširuje se na svaku ljudsku dušu.

Sledstveno slici koja se proteže iz St. Zaveta, vinova loza je slika Crkve gde su hrišćani vinograd Božiji, a prizori rada u vinogradu Gospodnjem mogu da označavaju napore hrišćana koji se trude (1. Kor. 15, 58).

Prema Jakovljevom proroštvu, Car i nada Izrailja koga svi iščekuju: ”veže za čokot magare svoje, i za plemenitu lozu mlade od magarice svoje“ (Post. 49, 11). Grančice vinove loze su učenici Gospodnji kojima je on rekao:” Ja sam istinski čokot” (Jov. 15, 1). Kroz te loze Gospod je sebi prisajedinio “mlade od magarice” tj. Novi Izrailj (hrišćane).

Vinograd u Hristovim parabolama predstavljen je kao Carstvo nebesko, u koje su svi pozvani, gde se iskazuje Božija milost i spasenje po blagodati (Mt. 20, 1-16), po veri i vrlinskom životu (Mt. 21, 28-32).

U paraboli o zlim vinogradarima, narod je vinograd koji je zasadio Gospod, kao što su rekli David i Mojsije (Ps. 80, 14 -15; Izl. 15, 17) i koji je predat vinogradarima, tadašnjim učiteljima Zakona, farisejima i književnicima (Lk. 20, 9-19; Mat. 21, 33-44). Taj “vinograd” oduzet je, to “Carstvo Božije” - zajednica koju su imali sa Bogom. Predata je drugima, onima koji su poverovali, Apostolima, na obrađivanje. Parabola nam predstavlja dugotrpljenje koje Bog ima prema nama i svojevrsna je parafraza Gospodnjih reči kod Isaije (5, 1-17), kako tumači Blaženi Teofilakt Ohridski.

Hristos je rekao: “Ja sam istinski čokot, i Otac moj je vinogradar” (Jn. 15, 1-10).  Znači da duhovne plodove stiču oni koji žive u zajednici sa Njim, jer je On - put, istina i život (Jn. 14, 6). Loza ne može da daje plod ako nije na čokotu, a Bog je vinogradar koji pokazuje odgovornost i brigu za svoj vinograd. (sl. 2 )

Vinova loza kao simbol Hrista dobija značenje koje tumačimo iz Njegovih parabola kojima izražava nov(o)zavetni odnos između Boga i ljudi.

Loza je fundamentalni religiozni simbol. Ikonografski, loza još od ranohrišćanskog perioda predstavlja jedan od izvedenih Hristovih simbola. Čokoti loze su simboli života u Hristu i upućivali su na “istinsku lozu” iz Jevanđelja, a ne dekoraciju. (sl. 3) Uvojci loze sa grozdovima i pticama ulaze u sastav idiličnog rajskog pejzaža u ranovizantijskim mozaicima. 

Ranohrišćanska umetnost manje je zainteresvana za opis događaja, a više za izvedeno značenje i smisao. Motiv berbe grožđa, kao hrišćanski motiv, javlja se u I - II veku u katakombama Rima. U pogrebnoj umetnosti to je tema prisutna još od egipatskih grobnica, gde motiv berbe, loze i vina predočava da je vino smatrano simbolom besmrtnosti, napitkom života, kao i u Grčkoj posredstvom dionisijskog kulta. (sl. 4)

Scene berbe grožđa su simbolička projekcija, povezane sa ulogom vina u Evharistiji. Pritiskanje grožđa predstavlja “sliku” Hristovih muka, a sok “sliku” krvi. (sl. 5) Učesnici ovih scena su puti (it. putti, dečiji likovi), u ranohrišćanskoj umetnosti anđelčići. Predstave imaju veseli karakter, ali ako se dobro pogleda može da se pročita skriveni hrišćanski smisao. To je dogma prevedena u prizor. (sl. 6 ) Smisao berbe može da znači kraj jednog i početak drugog života, što predstavlja centralni motiv mozaika u mauzoleju Sv. Konstance. (sl. 7)

Anđeli berbe grožđa mogu da simbolišu Sudnji dan kao što je opisano u Otkrivenju (Otk. 14, 18-20) gde presa ili kaca za pritiskanje grožđa označava Božiji gnev na nepravedne. Vino, kao “čaša gneva” može u skrivenom smislu da simbolizuje Božiji gnev (Is. 51, 17).

 

Grožđe ima svoj praznik

Prvo Hristovo čudo u javnosti, desilo se na svadbi u Kani (Jn. 2, 1-11). Upućuje nas na Evharistiju i simbol je Hristovog jedinstva sa “zaručnicom” Crkvom. Ovim činom je blagosiljao Sv. tajnu braka. Transformacija vode u vino, simboliše promenu zakona. Starog u Novi. Jer, kako kaže Hristos: “Nego vino novo u mjehove nove treba sipati, i oboje će se sačuvati“ (Mar. 2, 22; Lk. 5, 37-39). Ove reči su protumačene kao Hristov odnos prema tradicionalnom judaizmu.

Na praznik Hristovog Preobraženja vrši se osvećenje grožđa u crkvi, što predstavlja drevnu praksu, poteklu još od ponuda prvih plodova u hramu.

Molitve za prve plodove, novu letinu zemlje, rod sveta, čiji je kreator Bog, sačuvale su se u liturgijskom predanju iz III veka, jer kroz prinose koji su donošeni u crkvu, iskazivala se zahvalnost Bogu za sve dobro, ali i davala pomoć onima kojima je potrebna. Car Konstantin VII Porfirogenit zabeležio je u svom spisu O ceremonijama da se u Vlahernskoj crkvi u Konstantinopolju u VIII i IX veku na praznik Uspenja Bogorodice, i godišnjeg prinosa prvog voća, posle Liturgije dešavao poseban ritual razmene grožđa, kroz ceremonijalno darivanje između Patrijarha i cara kroz ideju harmonije crkvene i svetovne vlasti (provukao se karakter reakcije protiv paganskog dionisijskog elementa koji je sadržan u svečanostima proslave grožđa od antičkih vremena).

Ne postoji tačan datum, tj. nije sasvim najjasnije od kada je ovaj obred počeo da se vezuje za praznik Preobraženja. Možda jer su za njega vezane transformacije, pretvaranja. Postoji tipik koji određuje da se grožđe prvi put proba na ovaj praznik. U manuskriptima su zabeležene molitve za grožđe kojima se zahvaljuje Bogu… Možda kao primer duhovne slobode odabrane hrišćanskim evharistijskim životom. Jer, grožđe je sastavni deo Evharistije. Blagosiljanje grožđa na ovaj praznik je shvaćeno kroz teološku, antropološku i kosmološku dimenziju ovog praznika.

Na Preobraženje se osvećuje grožđe i pšenica (Jn. 6, 53-56). Osvećenje plodova na dan praznika prema učenju Crkve ima tajinstveno-simboličko značenje. Događaj Preobraženja Gospodnjeg koji je prikazao novo, preobraženo stanje je ono koje dobija čovek i svet Njegovim Vaskrsenjem. Ne uzima se grožđe (plod) pre praznika, jer su Adam i Eva narušili zapovest o neuzimanju plodova sa drveta poznanja dobra i zla. Na taj način, uzdržavanjem, mi učestvujemo u ispravljanju tog greha.

 

Grožđe kao evharistijsko voće i zalog besmrtnosti

Uopšteno, grožđe kao i evharistijsko vino predstavljaju Hristovu krv.

Prvo pominjanje vina i hleba nalazimo u Postanju (14, 18-19), i oni postaju tradicionalno zavetni obrok, kao deo svečanosti kojom se uspostavlja veza (Jer. 31, 31-34). To je starozavetni događaj koja ima značenje evharstijske slike, tj. Hristove krvi u putiru čiju prefiguraciju predstavlja Melhisedekova žrtva (sl. 8). Pojam žrtve se dovodi u vezu sa prolivanjem krvi, a vino je element žrtve kod Jevreja. Gospod je carski svešteni rod Melhisedekov (Jev. 5, 5-10), red sveštenstva večnosti, besmrtnosti (7, 1-3). Tri cara, Melhisedek - David - Hristos (Post. 14, 18 ; 2. Sam. 6, 19; Lk. 22, 17, 19) daju ponude hleba i vina.

Sveukupnost i punoća smisla se proteže na liturgijsku odeždu. Naime, izvezeni na stiharu, u vidu jake simbolične slike, javljaju se grozd sa jedne i klasje pšenice sa druge strane Krsta, simbolišući vino i hleb, dok bela tkanina stihara označava čistotu. Vinova loza kao Hristova loza u šematizovanoj i stilizovanoj formi kao ornament na bogoslužbenoj odeždi ima sotiriološko, evharistijsko i eshatološko značenje – kao evharistijska poruka koja podseća na božansku Evharistiju.

Grožđe u vidu vina bilo je na stolu najpoznatije i najznačajnije večere u istoriji čovečanstva. Vino je krv grozda (Post. 49, 11; Pnz. 32, 14). “Ovo je krv moja novoga zavjeta…” posmatrano kroz uporedni navod iz St. Zaveta, gde je opisana krvna žrtva saveza (Izl. 24, 8). Posle izgona vino prilikom žrtvovanja zamenjuje krv; kao u Sv. tajni Pričešća (Mat. 26, 27; Lk. 22, 17).

Jer kao što je Gospod transformisao vodu u vino na svadbi u Kani, blagosiljao vino (kroz njega i grožđe) da pokaže preobražaj svetu, tako se i na Tajnoj večeri, vino kao element celokupno po blagodati transformisalo u Hristovu “Krv”.

“Jer je duša tijelu u krvi” (Lev. 17, 11, 14)… ”jer je krv što dušu očišća”, razumevanje svetosti krvi prisutno je i kod Apostola u ranoj crkvi (Dap. 15, 29). Vino u putiru znači da je Hristos prolio krv za nas, za život sveta. Krv i žrtva. Čaša je Novi zavet (Jn. 6, 53-4; Lk. 22, 20) koji je potvrđen  Hristovom krvlju (sl. 10).

Hristos reče: “Zaista, zaista vam kažem… Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni a ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan“ (Jn. 6, 53 – 56).

 

Izvor: Pravoslavlje- novine Srpske Patrijaršije, broj 1164, 15. septembar 2015. godine