Мементо

Црно јагње и сиви соко

Ребека Вест

Босна IV - одломак из књиге Црно јагње и сиви соко


(...) Иза Вакуфа прошли смо долином која је личила на кинески пејзаж, са шумама које су се нагнуле једна према другој преко дубоких, вертикалних понора. Онда смо се одједном затекли пред водопадом којим се Јајце највише поноси. Тај град је смештен на једном брегу, одвојен дубоким кањоном од широке планине прекривене шумама и селима, а река јури из града да би скочила стотину стопа у једну другу реку која тече кањоном. Наш шофер и Константин су отрчали до руба водопада вичући. Сви јужни Славени сматрају воду светом твари, а водопад готово отеловљеним божанством инкарнације. Мој муж и ја смо мало прошетали, поскакујући преко клизавог камења, да из даљине видимо меко крило и запенушане завесе воде, а када смо погледали иза себе, видели смо да је Константин сео на једну стену. По махању његових руку и кружењу његове црне, коврџаве и заобљене главе, схватили смо да гледа како над водопадом лепрша нека птица, занета свезаном, чије је лако тело изложено ударцима пене, што је био прави изазов храбрости за њена крила. По покрету његових пуначких ручних зглобова и круговима које је описивао његов кратки врат, били смо сигурни да се о томе ради. Његове руке и глава су нам такође открили тренутак када је ветар са литице задувао и лепршао попут вела, изазивајући код птице слатку језу. Константин је прави песник. Он све зна о ономе о чему ништа не зна.
Чули смо смех. На планинском обронку изнад реке три сеоске девојке су шетале, у светлим хаљинама на којима су се видели трагови турске елеганције. То нас је подсетило да енглески израз “добро стојећи” у овом крају значи “обучен у кадифу”. Константинов птичји плес привукао је и њихову пажњу. Оне су смејући се застале и посматрале га неко време, а онда су почеле да му подругљиво добацују и да саме пародично машу рукама и главом. Када је Константин устао и почео у шали да бесни оне су, тобож преплашене, завикале и побегле стазом преко цветног поља до једне чистине, па до другог поља. Птице које су лепршале над пеном водопада преплашено су одлетеле до понора, одакле су скретале десно и лево. Три девојке су се ухватиле за руке и смејале преко рамена, гласније него раније и са главама забаченим уназад, а онда су отишле у густу шуму и више их нисмо видели. Константин се склупчао, са главом на коленима, и чинило се да спава.

Када је постало хладно, пробудили смо га и полако одшетали до града под расцветаним дрвећем. Реч “Јајце” значи мало јаје или, у поезији, мушки полни органи, односно мошнице. Не знам само у каквој врсти поезије. Сам град је необично леп. Налази се на овалном брегу који се у облику јајета диже над једном заравни изнад реке, а куће и баште се пењу по облим обронцима све до огромне тврђаве. Осећа се нешто светлуцаво и лако у том изгледу предела где има доста воде. Има и нешто краљевско у том изгледу, што је сасвим природно будући да је ту било седиште босанских краљева. А једнако природно, у грубој изради градских зидина и утврђења, огледа се и нека тврдоглавост: овај град се цео један мучан век одупирао Турцима, а 1878. године тврдоглаво самоубилачки супротставио се Аустријанцима. Сада изгледа прилично богато, делимично захваљујући иметку колоније богатих турских трговаца који су се овде населили, а изгледа да су понешто свиње и шљиве, а нешто опет израда чилима и кожне галантерије учинили своје да ствари не иду тако лоше.
Аустријанци су покушали да овде покрену туризам, и отуд се у Јајцу налази један огроман старински хотел тиролског изгледа. Када сам видела високи кревет са снежнобелим чаршавима, који толико подсећају на планинске цепине и рано устајање, радо бих утонула у сан да Константни, који никада није уморан, већ није нашао водича. Био је то блед, сувоњав момак, вероватно плућни болесник јер је туберкулоза пошаст у овој земљи. Током целог дана човек види сељаке како седе на земљи, чак и после кише, а нико не пати од реуматизма. Али туберкулоза је овде раширена исто као на западним шкотским острвима. Изгледа да томе доприносе загушљиве ноћи у пренатрпаним кућама. Младићу је било још теже с обзиром да је био хришћанин. Није, наиме, имао изглед неког ко се може ослонити на тајне духовне залихе које су тако приметне код сиромашних муслимана. Кашљући, повео нас је белим улицама, испред целе лепезе деце која су зурила у нас али нису просила, све до једног баштенског предела одакле су степенице водиле под земљу.
Обрели смо се у неким црним ходницима и дворанама, хладним од влажног даха живе стене. Црни сводови су лебдели над нама, попут неке тешке тајне. Са једног црног трона била је давана наредба за жртву која би на једном црном олтару била понуђена, а у једној црној гробници бивала сахрањена. И трон и олтар и гробница били су означени црним полумесецом и звездама. “Ово су богумилске катакомбе”, рекао је водич. То, међутим, није сасвим извесно. То су вероватно погребне крипте неке племићке босанске породице из које су Турци уклонили костуре. Али оне указују на имагинацију којој је херметична вера могла бити привлачна. Подземна палата приближила се, онолико колико је материја то у стању, остварењу фантазије толико драге детињству и никада потпуно заборављене. Мислим на оно маштање о храму ископаном из мркле ноћи, у којем забрађени свештеници ћутке, иако се зна да је сваки бассо профундо, са бакљама воде новог обраћеника, пролазе кроз галерије са стубовима где доминирају монолитни богови, и долазе до средишњег и најтамнијег светилишта где се бестелесним шапатом или магичним ритуалом, јарко осветљена на тамној позадини, открива Тајна.

Била сам пријатно узбуђена. “Ово је идеалан простор за неку дивну драму”, помислила сам. Али када сам почела да размишљам, ништа ми није падало на памет осим слике бдедог и моћног Господара Мистерија како седи на свом црном трону и громогласно изриче своју страшну пресуду. Нисам могла да замислим ниједан догађај као прави узрок крајњем бледилу које би имало интензитет црнила живе стене. Зато сам била принуђена да се упитам зашто је тај Господар Мистерија морао свој посао да обавља под земљом ако је био тако моћан. Онда сам се сетила да је Моцарт, када је писао своју Чаробну фрулу, у намери да обради привлачност пећинских крипти и свечане симболике, он и његов либретиста морали су на крају да окрену леђа неразрешеној фабули, и да се врате кући звиждећи, са рукама у џеповима. Такође сам се сетила да је овакво фантазирање у почетку било идентификовано са хришћанством, али је ишчилело када је хришћанство стекло углед, а црква постала државна зграда колико и ковница новца или суд. Потом се таква фантазија идентификовала са јереси. Али, када се религиозна толеранција проширила по Европи и јерес постала секташтво, та иста фантазија је у политичким немирима и револуцији нашла своје ново подручје. Тако се десило да су европска тајна удружења, нарочито она која су била основана на универзитетима, одговорна за четрдесет осму годину деветнаестог века. Сада, у катакомбама суочена са материјалним оваплоћењем ове фантазије, схватила сам зашто не могу да је употребим као степеницу за неку нову имагинативну позицију. Могла сам разумети зашто је четрдесет осма довела само до четрдесет девете и педесете, и свих других једноличних и болних година. Разумела сам зашто леви политички покрети, који су тако често обојени романтизмом, морају да избледе након почетне драме преузимања власти.

(...) Кренули смо назад у хотел, зауставивши се у цркви да погледамо кроз стакло, које је личило на излог у зиду, ковчег последњег босанског владара, узурпатора и прогонитеља, слављеног једино стога што је био славенски владар а не турски. Пола сата сам се одмарала на високом и сјајном кревету у својој соби, а онда сам сишла у ресторан где нас је чекала тако обилна вечера какву нисам појела још од детињства. Добили смо пилећу супу и једну огромну зделу гримизних слатководних ракова, па веома добру пастрмку и гомилу палачинки са џемом, оних истих какве смо јели у Сплиту када ме је келнер наговарао да неколико понесем са собом, за случај да огладним по ноћи. Уз све то смо пили и изврсно далматинско вино. Испричала сам Константину о својим осећањима на која су ме потакли јајачки призори, а он је одговорио: "Да, чудно је да су неки утисци тако дивни а ипак нису стимулативни. Постоје призори пред којима дрхтимо од веома рафинираног и суптилног задовољства, а да ипак не отварају нове путеве нашем уму, који личи на старог војника и воли да маршира зато што је то његов посао. А то је, верујте ми, јако тужно јер су нам потребни нови путеви. Потребни су нам стога што неки путеви, којима ум сав срећан корача, воде у лошем правцу.”
Него, да вам испричам нешто о Јајцу. То је било веома значајно место за Турке. Био је то кључ за Централну Европу, и они су годинама настојали да га се дочепају. Седам година га је бранио босански генерал Петар Кеглевић, све док није дошао неумитан крај.
Знао је да се неће моћи одупрети следећем нападу. Управо тада је чуо да су турске трупе напустиле логор, и да су се почеле скупљати на једној клисури како би, помоћу мердевина, подузеле изненадни јуриш на тврђаву. Онда је послао једног шпијуна који је Турцима рекао како је генерал приметио њихов одлазак из логора, како му је било веома драго, и како се следећим речима обратио својим војницима: “Сада се можете смејати и радовати будући да је непријатељ далеко, можете певати, пити и спавати, а сутра, на Ђурђевдан, по нашем старом обичају, ваше жене и ћерке могу да оду на уранак у гору, да се умију у роси, да играју и певају.” Али Турци су били сумњичави и чекали су до зоре, а када су видели да све јајачке жене и девојке излазе из кућа свечано обучене, да силазе низ стрме улице до травњака и чистина са друге стране реке све до места где су оне безобразнице биле данас после подне. Тамо су умиле своја слатка мала лица, неко је почео да гусла, друге су певале, а остале су се ухватиле за руке и почеле да играју коло. Прсти су им, јадницама, морали бити потпуно хладни и не верујем да су баш добро певале, јер свака је носила бодеж у недрима за случај да смишљени план закаже.

(...) Тог јутра смо кренули неколико миља узводно од водопада, према извору реке. Река је пунила корито једне широке и лепе долине, и на око сваких пола миље саму себе је заустављала плитким каскадама, дивно смештеним у заливима и зделастим плићацима, у сенци врба у баштама. На излазу из долине четири-пет млинова стоје у низу изнад каскада. То су, у ствари, дрвене колибе на стубовиима које у води имају дрвену направу попут неке примитивне турбине. "Овде је мој народ, пре више стотина година", рекао је Константин крупним и задовољним гласом, "пронашао принцип турбине." Али ти млинови се данас налазе повише, у страни, јер пре неколико година у Јајцу је било двадесет и три земљотреса и клизање земљишта је променило речни ток. Да бисмо задовољили Константина, зауставили смо кола и одшетали до млинова, али онда смо се и сами одушевили када смо угледали наочитог човека, који је лежао на поду покривен ћебетом, и који се само на трен пробудио да би нам својим осмехом рекао како смо сви ми саучесници у овом животу, а онда је затворио очи и наставио да спава. Затим смо прошетали уз реку, која се сада проширила у језеро у чијем се кишовито сивом огледалу видела светла, иако неизоштрена слика пасторалних падина, које су се уздизале до тамних шума на врховима и које су, као толико тога у Босни, изгледале као неки одвише брижно уређени вртови. На крају се река тријумфално поделила на два потока, између којих је било смештено једно село са дрвећем у цвату, и са минаретом које је било постављено једнако лепо као и цват на том дрвећу.
У једној гостионици поред реке пили смо кафу. Пришао нам је жандарм да види ко би могли бити ти странци. Био је то крупан стари војник без једног ока и са срдитим седим брковима. "Па како је, брко?", упитао је Константин, пребацивши руку преко његових рамена. Начин на који му се Константин обратио показао је да га он цени као старог војника, бунтовника и потомка хајдука. Човек је поцрвенео и задовољно се насмејао. Гостионичарев син, један мио младић, изражавао је своју предусретљивост тако што нам је показао смеђу пастрмку и големог воденог рака који су се копрцали у њиховом резервном акваријуму. На другој обали видела се једина богата муслиманска кућа, која је бљештала као божични поклон управо скинут са јелке, а у башти те куће растиње је имало ону декоративну прецизност коју очекујемо једино од одсеченог цвећа у вази цвећамице. Кући је припадао и сеник на обали, и ја сам се, по други пут, сетила Бата из времена Џејн Остин. Такви мали прикладни заклони, за оне који воле свежину, хладовину и могућност да посматрају људе који њих не виде, могу се наћи на обалама Ејвона и крај баштенских зидова великих кућа поред којих се пролази. Доиста би се могло рећи да Бат и његова околина, са местима која су често мала али се разликују од простачких села, са својим уживањима која су приватна али не и похлепна, представља највише муслимански део Енглеске за који знам.
У гостионицу је долепршала жена под фереџом, уских рамена која су била заобљена од тежине нечега што је носила под жаром. Нешто је у једном углу прошапутала са гостионичаревом женом, а онда је поново одлепршала. Донели су нам да погледамо три болера које је жена са села, из неке угледне али сада осиромашене породице, желела да прода. Ставили смо их на клупу и постидели се када смо чули да коштају само једну фунту. Сви су били од сомота: тамноружичаст, нежно гримизан и светлољубичаст, и сви су били тако богато опшивени златним гајтанима да је сомот деловао само као чврста основа испод шаре, која се помаљала и распростирала тако моћно да се наметала као нешто што није тек пуки украс.

(...) “Страшно је кад човек помисли да је време једноставно избрисало неког ко је створио овако нешто лепо”, рекла сам. “Али ја ћу спасити дело те жене, понећу га кући и показати људима, и свима ће се допасти, а онда ћу га завештати некоме коме се допада, и на тај начин избавити га из прошлости.” “У то не можете бити сигурни”, рече Константан, “јер прошлост све прождире. Доћи ће дан када нико неће мислити да је овај болеро леп, када ће изгледати сасвим обичан, или смешан, или чак грозан онима који га изваде из вреће са старим крпама.
Ви мислите да постоје мерила која се не мењају. Али испричаћу вам причу о граду који смо управо напустили, о Јајцу, која ће вам доказати да предмети који су лепи, или чак свети у очима целог једног народа, могу да изгубе своју вредност кроз свега неколико нараштаја. Када је Босна пала у турске руке, многи фрањевци су остали у својим самостанима, али једно братство из Јајца побегло је на обалу и отпловило за Венецију. Побегли су да би сачували мости светог Луке, ту највећу драгоценост своје цркве. Мости им је поклонила ћерка Ђурђа Бранковића, српског деспота, који их је за тридесет хиљада дуката откупио од Турака кад су заузели Епир. Али када су јадни фрањевци стигли у Венецију, све је кренуло наопако. Били су оптужени за паганство зато што су донели лажну светињу. Јер у Италији је већ постојало једно друго тело светог Луке. Неки бенедиктинци из Падове чували су га већ три стотине година, и то је био предмет страсног народног култа.
Јајачки фрањевци морали су да бране своје право на суђењу пред Папским легатом у Венецији, и то је трајало три месеца. На крају је Папски легат изјавио: 'Ви сте у праву, ваше благо су доиста мошти светог Луке.' Али фрањевца су и даље остали сиромашни и несрећни, будући да су Падованци и даље упорно настојали да оборе ту пресуду. То ме и не чуди с обзиром да су имали јак аргумент. Њихово тело је било без главе, док је јајачки Лука био цео. Али зна се да је император Тиберије око 580. године дао светом Грегорију главу светог Луке, која је још увек била у Ватикану, и била показивана људима чак и пошто је Папски легат изјавио да јајачко тело са главом припада правом светом Луики. Без сумње је Легат био у ситуацији у којој је тешко било следити логику, будући да су у једној другој цркви у Риму болесни већ дуго били лечеруи помоћу руке неког трећег светог Луке.

Данас нема човека коме ова прича не би била апсурдна, осим можда веома једноставних људи, сувише једноставних, да не кажем идиота. Они који узвишено верују у чудотворне моћи реликвија замолиће вас да им не говорите о таквим стварима, како их не бисте подсећали на глупости којима су наши преци упропашћавалли нешто лепо. Али већина људи, без обзира да ли су верници, само ће се насмејати. Но, пре пет стотина година људи нису видели ништа смешно у чудотворном мртвацу са две главе и три руке. Они су видели нешто друго што им је омогућавало да две главе споје у једну главу, и две руке у једну руку, а ми не знамо шта је то друго било. У историји увек мрзим када откријем да је једном постојало нешто чега данас више нема. То ми показује да је човек јео храну која му није пријала, која је из њега изашла несварена."

Преузето са блога Хипербореја