Блог

Путопис Малта, 1. део

Таласи

Слободан Владушић, Суботица

Прво што смо видели на Малти били су таласи. Ношени јаким ветром са голе средоземне пучине, попут неке бучне и неустрашиве водене коњице, валови су се пробијали преко врхова гребена, плавећи еродирану камену обалу. Бесна водена пена пунила је усеклине, прорезе и рупе у камену, а онда се одмицала само да би ухватила залет за нови јуриш.

Никада сличне таласе нисам видео. Под њиховим упорним ударима и урлицима, Малта ми се чинила као неки напуштени комадић земље бачен у пустињу Средоземног мора, изван свих мапа и календара. Помислио сам да су исти ови таласи били овде и у доба Велике опсаде 1565. године, када је Отоманска флота напала Малту којом су тада владали Витезови реда Светог Јована, и у време италијанско-немачке блокаде острва за време Другог светског рата, када су у њих падали запаљени бомбардери и погођени британски ловци. Били смо сигурни да ће исти ови таласи овако урлати и за сто или двеста година, када на овом острву можда неће више бити људи и када ће наша цивилизација можда потонути, као и многе друге пре ње. При погледу са ураганску снагу таласа, на њихову величину, силину, лепоту, на хук који их је пратио, та мисао ми се уопште није чинила трагичном. Нешто неуништиво лепше остаће изнад нас. Ветар, гола пучина, плави, снажни таласи, који не постоје због нас, ни захваљући нама.  

Иза мојих леђа, стајале су високе и уске куће, слепљење једна уз другу. Попут тих кућа, слепили су се, уз саму обалу, један до другог и сви ти малтешки градићи: Сен Џулијeн, Слијема, Валета…. Изгледало је да само тако, држећи се за руке, заједно, могу да одоле таласима. Иако је међу њиховим зградама било и више оних нових, ипак су тон том реду давале старе куће белих или жућкастих зидова. Било где на континенту, ти зидови би посивели од смога и година, а зграде би изгледале само дотрајало и оронуло. Овде се та дотрајалост није осећала: уместо тога, док смо их гледали, замишљали смо шта су све ти зидови и прозори видели и чули у доба своје младости и чему ће још присуствовати у будућности.

Једино још у Лисабону старе зграде имају тако прозрачно беле зидове, који нам пружају могућност да близину прошлости осетимо као близину пријатеља, кога се не морамо плашити и са којим се не морамо самеравати. Стари италијански градови, као што је Фиренца, и наравно Сијена, сасвим су другачији. Они подсећају на музеје, у којима нам експонати не приближавају прошлост, већ нам само показују да смо свакога дана све даљи од ње. Њихова прошлост је лепа, велика, моћна, али ипак, и можда баш зато, мртва.

У тим лепим, старим италијанским градовима, нема таласа и нема те чудесне белине старих зидова. Зграде су ту одавно само кулисе. Чак и када у њима живе људи. Та прошлост гледа у све нас великим црним очима: можемо да је мрзимо, можемо да јој се дивимо, али не можемо да живимо, поред ње, и са њом, као на Малти.(наставиће се)

Одломак из рукописа Књижевност и коментари.