Блог

Субверзивни путописи (1)

Слова и речи: Фиренца

Слободан Владушић

Недавно сам у Gardijanu прочитао текст о типу који пише о томе како 18,5 милиона туриста годишње преплави његов Амстердам од 850 000 душа. Тип каже, на енглеском: Јебеш Венецију. Какве сада везе имају Венеција и Амстердам? Имају, јер се за град који је пренатрпан туристима, каже да је Венеција. Тако је и Амстердам постао Венеција. А можда је Венеција и Праг? Сећам се када сам пре неколико година тамо, у центру града, покушао да зауставим једну брзоходајућу Чехињу, естетски не нарочито атрактивну, али у погледу оријентацијских информација обећавајућу. Није ми успело. Пројурила је поред мене, свесно не окрећући главу као да сам сачињен од гована. Хронични аутошовинисти ће приметити да је то зато што је осетила да сам Србин. Није тако: осетила је да сам туриста.

Признајем, прво сам био љут, јер нисам добио информацију. Придодао сам тај њен гест рубрици прашке свињарије у којој се већ налазила неодољива потреба прашких ресторана да вам наплате произвољни трошак сервирања (величина суме зависи од процене колико могу да вам узму, а да не побесните) као и спремност домицилних мењачница да вас зајебу (немам бољи израз) на сваки могући начин, услед чега се у Прагу ваља држати углавном исламских мењачница, арапског порекла, које су узор професионалности и поштења. (Можете им оставити и бебу ако је имате, вратиће вам је. Имају, наиме, довољно својих).

Временом сам међутим, почао да схватам ту Чехињу без укуса, боје и мириса. Њен поступак је типичан пример пасивног отпора становника туристички оптерећених градова према страном завојевачу свих раса и класа – дакле, према туристима. Зашто? Па зато што су градска језгра, која су и најлепши делови града, у туристичкој епоси увек неприродно пренатрпана, тако да се у њима већ одавно не живи, већ се кроз њих само пролази: племе туриста шетајући, а локално становништво протрчавајући. Тако ти тргови и улице које су некада чинили тзв. душу града, сада постају екстериторијални простори у којима се живост града претворила у мртве пејсаже које туристи упорно покушавају да оживе својим осмесима и фотографијама, чија је количина пропорционална њиховој немогућности да било шта оживе.

Зато је занимљиво када одседнете негде изван тог градског фасадног гробља, некада званог центар, посебно ако је у питању ренесансни град каква је Фиренца. Ми смо, рецимо, боравили у једном врло неренесансном кварту, у малом хотелу поред хипермодерне палате Правде, која је недостатак медичијевске ренесансности надомештала кафкијанским линијама своје фасаде. Како су туристи увек гладни, тако смо Тања и ја поред тог хотела нањушили ускоро једну пицерију где су се пице куповале на граме док су на зидовима висили пожутели постери стадиона и играча Фиорентине још из времена када је градом владао аргентински центарфор Омар Батистута. Тада је Фиорентина била најјача а мржња према граду Торину (читај: Јувентусу) хранила се и победама, а не углавном поразима, као сада. Док смо се око Дуома и у Уфицију рутинирано тискали са осталим туристима, у овој пицерији смо били људи из краја. Зато ваљда и памтимо ту пицерију чији су безлични ентеријер нарушавали само постери Фиорентине, али се зато у њој продавала добра и јефтина пица за добре људе који су то знали да цене. Седели смо неколико пута тој пицерији, међу љубичастим хартијама налепљеним на зид и ништа нам није недостајало. Знали смо да су оне хартије са зидова Уфиција и нешто старије и нешто хроматски богатије, али смо знали да се ћемо у центар Фиренце моћи доћи поново, јер сви путеви воде тамо, а да ову пицерију више никада нећемо видети. Сећаћемо се ње, сетно, и меланхолично, као нешто што је прошло, једном заувек и у нашем сећању она ће се мењати, као што се мења лице човека са годинама. Пратиће нас као неки пријатељ, кога смо тамо, у Фиренци, упознали.

И док смо јели те пице са људима из краја а недалеко од нашег хотела, уживали смо у оном ретком осећању које туристима није доступно: осећању спокојства и блаженства, осећању неке тихе среће и ретке и привремене сагласности са градом, који је скинуо шминку, да би показао своје лице. Изборано, али зато блиско. Јер свако искуство је један мали ожиљак, ако ништа друго, онда зато што је непоновљиво. Ако јесте, онда није искуство.

Један српски есејиста каже: Свет се на путовању претвара у гомилу слика, он губу своју супстанцијалност да би постао сликовит, и све постаје лако, без тежине, као да лебди у празном простору. Умеће путовања не искључује дигитални фотоапарат, али нам шапуће да слике претворимо у слова, у речи, у приче. У искуство. Можда је тачно да једна слика вреди више од хиљаду речи, али је сигурно тачно да је једна реч тежа од хиљаду слика. Зато и те лебдеће слике, које још више жуте сада када су дигиталне, морају да добију своју реч како их не би одувало време.

Јер речи не жуте, оне трају.