Култура

Џерет Кобек, Ја мрзим интернет

,,Лоша књига"

Јелена Марићевић

Да прочитам ову књигу одлучила сам се не због тога што је тренутно једна од најпродаванијих књига или због пишчевог гостовања у Београду, већ се ради о једном личном повременом осећању презира према интернету. Један наш књижевни научник је, наиме, читаву своју студију, која претендује да буде озбиљна научна студија, опремио готово у потпуности референцама са интернета. Није то данас нелегитимно, међутим, све оно што аутор није пронашао на мрежи, није се нашло ни међу цитираном литературом. Речју, о датој теми проговорено је само са становишта доступности извора на нету, а аутор, елегантно, ногом није морао да закорачи у библиотеку или да уложи напор већи од клика мишем. На мој коментар о проблему аутор је реаговао тако што ми је саопштио да ћу „видети свога Бога“ ако будем о томе писала. Нисам сигурна одакле аутору моћ да ми омогући сусрет са сопственим Богом, али он, евидентно, сматра да ту моћ поседује.

            Не помињем, дакле, случајно богове и лажне богове, интернет, претње и ино. Кобекова књига не говори најконкретније о овом мом проблему, али задире и у њега, баш преко ових категорија. Након што стаје на страну жена и позива их  да „развију сопствени интернет“ јер је овај „последње упориште патријархата“, аутор завршава роман неауртикулисаном и некултивисаном претњом једној жени (у женомрзачком друштву): „Дрп дрољо... надам дасе натебе... зређа го мила елегијалних сељеника тражених сифилем“ и „Дрољо... стижем у Сан Франциско... дате убијем...“. Како су претње почеле? Тако што је Аделајн одржала једно гостујуће предавање на универзитету, које је одушевљен студент забележио камером и поставио на мрежу. Аделајн је сувише храбро говорила, одважно и искрено. Код једних је то изазивало одушевљење (рекла је да је „цар наг“), а код обожаваоца Бјонсе и Ријане – гомиле и тоне мрзилачких твитова, постова и коментара, све до претњи. Твитовању се придружила и она, са „коефицијентом дркања 5“ после само неколико дана активности на мрежи и, наравно, са ништавном шансом да било шта суштински постигне.

           
Роман, попут Аделајниног предавања, храбро, конкретно, чак без превише естетизације проговара о времену у којем живимо и променама које долазе са уздизањем интернета на пиједестал бога. Ево једног од примера, које роман потенцира: Уселивши се у неке
градове и делове града ИТ сектор условио је расељавање становиштва које није ту више могло да живи, јер није могло себи да приушти све више и више ренте станова. Свет је постао „идиотска лакрдија“, уништена је „првобитна утопијска визија интернета, и претворена је у низ испреплетених пашалука којима је једина сврха пласирање реклама ... Знам да је све оно што помирљиво сматрамо неизбежним на интернету дело штребера који се ложе на срања од књига“.Шта је овим сугерисано? Ако нисте спремни да будете ИТ роб, који носи Google мајице са ступидним принтовима, онда за вас неће бити места под сунцем, онда ће вас раселити и нећете имати довољно новца. Под „срањем од књига“ Кобек мисли на стрипове и научну фантастику, тј. на идеолошки подтекст њиховог настанка и имплицитног деловања. Он се ту не зауставља, већ проговара и о „доброј књижевности“, називајући свој роман „лошом књигом“: „Писац овог романа дигао је руке од покушаја да напише 'добар роман' када је схватио да је 'добар роман' као идеју створила Централна обавештајна агенција. Ово није шала. Ово је истина. Реч божја. CIA је финансирала 'Пари ривју'. CIA је финансирала Књижевну радионицу у Ајови. CIA је кумовала одлуци о Нобеловој награди за књижевност 1958.“ „Лоша књига“ овде је, дакле, она која није настала под нечијим протекторатом, већ из личне, интимне, можда и спонтане побуде човека, а то је, неироничким језиком говорећи – права књижевност. Таква књижевност има моћ да вас промени, да вас прене и оплемени, освести и омогући вам да угледате свог бога, а да притом не умрете.

Неко би ставио примедбу – да ли то онда овај роман чини вредним? Једним делом одговор јесте потврдан. На крају крајева, за нас је вредно оно што оставља траг у сећању, што није пуки конзумеризам који пролази и што нас оставља запитаним над собом, епохом и добом и оштрицом историје. Можда је роман Ја мрзим интернет за неке сувише једноставан, популарним теоријама слабо подложан, преексплицитан, али ако се запитамо зашто се данас писац одлучује за баш такво писање, суочићемо се са тим да писац жели да буде разумљив. Због чега? Мислим да је хтео да покаже како и када је најотворенији и најјаснији опет га неће сви схватити, тј. схватаће га у складу са личном или корпоративном индоктринацијом леди Гагом, Бојонсе или Ријаном. Проблем је сличан са његовом јунакињом Аделајн, коју нападају фанови ових „звезда“ са поприличним процентом „еумеланина у доњем слоју епидерма“ (чиме Кобек одликује све ликове); који у помену својих идола не виде да су Бјонсе и Ријана симболи (симбол је ипак тежак троп), тј. критику управо њих. Они се понашају као армија која се бије за своје кипове, замишљајући да су богови. Уместо да се заштити од ветра, тј. уместо да прочита једну „лошу књигу“ за промену. 

Džaret Kobek, Ja mrzim internet, prev. Aleksandar Milajić, BOOKA, Beograd 2017.