Култура

Последњи круг отписаног Флојда

Јелена Марићевић

Глумац Драган Николић играо је у већини домаћих филмова који за мене имају интиман значај. Доживела сам га зато као глумца епских размера, чије су улоге биле у сукобу или су подривале епски свет. Примера ради, у филму Хороскоп (1969) глуми Видака – момка који се игра корњачом као Ахилеј у причи о Зеноновом парадоксу и коме, такође као Ахилеју, „грабе“ Брисеиду. Он је од свих најбољи и највештији јунак, иако не јаше на коњу, већ се надмеће на бициклу. У филму Млад и здрав као ружа (1972) буни се и бори се, вади оружје и пуца, али је, како то критичири кажу – бунтовник без разлога. У филму Бановић Страхиња (1981) глуми Влах Алију, и то на тај начин да нам овај лик остаје импресивнији и изнијансиранији од Бановића у лику Франка Нера. У Националној класи (1979), за пријемни испит на глуми, Брана Митровић Флојд хоће да научи „Женидбу Милића барјактара“, али за разлику од епског јунака који проналази љубу Љепосаву која изгледа као да је „од сунца отета“, Флојд се нечасно односи према Вукосави и завршава у кревету са Сенком, са којом одлази и новац намењен куповини нових гума. Поменућу и лик Игле из филма Ни на небу ни на земљи (1994) – Игла ће, у складу са кодексом части, убити Столета (асистента на смеру за Светску књижевност) јер га је понизио одузевши му „иглу“, тј. име/ надимак, оно по чему је чувен и познат. Дакле, Драган Николић је појединим улогама око себе створио ауру епског, тј. кодекса части и принципијалности.

            Александар Саша Милосављевић је у обимној студији „Бунтовник мека срца“, која говори о позоришним улогама Драгана Николића, писао о глумчевом месту рођења – на Црвеном (Возаревом) крсту и његовој генерацији, која је или дала „уредне грађане“ или криминалце, али су и једни и други „знали за част“. То је, такође, један од разлога што ова личност у мени побуђује поштовање. Читајући монографију Господин мангуп, сазнала сам још неколико појединости које су тај осећај потврдиле. Ради се, наиме, о Николићевој глуми у Паризу, у Theatre de la Ville. Када је добио позив Лучијана Пинтилијеа, имао је 40 година и није знао француски језик, али је, како Милосављевић записује, „прорадио инат с Црвеног крста: Смем и могу! За два месеца је пристојно проговорио француски и напамет научио ролу“. Играјући у француском позоришту, није дао, као ни Игла, као ни књаз Рјепнин у Роману о Лондону, да му се украде или измени име ради лакшег изговарања. Радмила Станковић, приређивач монографије, у уводном тексту „Сањали смо“, каже да су презиме Николић хтели да му мењају у Nikolic, Nikolich и томе слично, али је он то „одлучно одбио“. Не помињем случајно Црњанског. За своју животну улогу Драгослав Николић, како гласи његово право име, сматрао је улогу Павла Исаковича у филму и серији Сеобе, Саше Петровића. На лику и на серији и сâм је интензивно радио, са Бором Драшковићем разговарао о снимању филма, назвавши на једном месту себе Драганом Исаковичем. Када већ говоримо о именима, Драгослав је постао Драган јер је на одјавној шпици ТВ драме Довољно је ћутати (1965) погрешно стајало ово име, каже Предраг Перишић. Интересантно је да га за једног другог Драгослава – Михајловића, везује и једна неодиграна улога – Љубе Врапчета, у нереализованом филму Кад су цветале тикве, како наводи Милан Влајчић у тексту о филмским улогама глумца кога сви ословљавају фамилијарним: „Гага“.

            Магија књижевног канда је пратила живот и делање Драгана Николића. Паоло Мађели помиње да је са њим проводио „луде београдске ноћи у 'Клубу књижевника'“. Тумачио је улогу Џими Барке, кога су називали „балканским Растињаком“, након пројекција филма Бубе у глави (1970), потцртава Миша Радивојевић у тексту „Од одличног до изузетног“, критичари су констатовали да „Хамлет нашег времена долази са Истока“. Интересантне су и његове улоге Христа у француској представи Мајстор и Маргарита и улога Бога, тј. Непознатог у представи Посетилац, о чему пишу Саша Милосављевић и Љиљана Тодоровић у сећању „Остао је светионик“. Милосављевић је истакао и да је глумац био „војник позоришта“ – „иницирао је оснивање Фонда солидарности за чланове Савеза“, те Синдикат драмских уметника, био председник Савеза драмских уметника Србије.

            Млађи глумци наглашавали су да им је помагао, саветовао их и „дошколовавао“ у Бифеу Атељеа, како каже Љиљана Тодоровић. Није имао деце, али су се неки глумци називали „Драгановим синовима“: Ђуричко, Ћетковић, Кичић, Трифуновић. Ипак, имао је љубав са Миленом Дравић, започету на снимању филма Хороскоп, а током снимања кратког ТВ филма Како су се волеле две будале(1972) оженио се њоме. Они су певали, сневали и радовали се кроз шоу Образ уз образ, како наводи Перишић; они су били Птиц и Птица, као у драми Слободана Стојановића (Птиц и птица), коју је Дејан Мијач режирао и дао им сву слободу за глумачки лет; они су били и Хаџи Замфир и Тодора у Зони Замфировој...

И на концу, њих двоје су заједно учествовали у рекламама за Grand kafu. Епилог књиге представља текст Милоша Радовића „Гранд Гага“, у коме се говори о осмишљавању ових реклама. Тражили су, каже се, „најгосподскији пар“, јер су желели да Гранд кафу вежу са „грађанским породичним вредностима“, са „поштовањем, љубављу, оданошћу, стабилношћу, лепим кућним васпитањем“. Милена Дравић и Драган Николић ауру свог „образ уз образ“ полета, прелили су унеколико и у ове рекламе. Гранд кафа је, у складу са традиционалном културом Срба, узвратила уздарјем – иницирала је идеју да се појави монографија Господин мангупи била њен покровитељ. Зато пред собом имамо импозантну књигу, озбиљно конципирану и уређену, уз неколико прегледних студија и неколико емотивних текстова, уз слике веома добре резолуције. Монографија је окупила глумце, књижевнике, филмске и позоришне критичаре, редитеље, професоре, новинаре: Радмилу Станковић, Душана Ковачевића, Милана Влајчића, Мишу Радивојевића, Слободана Шијана, Бору Драшковића, Сашу Милосављевића, Дејана Мијача, Слободана Унковског, Паола Мађелија, Љиљану Тодоровић, Предрага Перишића, Мирослава Лекића, Дражу Петровића, Здравка Шотру и Милоша Радовића.

            Глумац је замишљао свој филмски одлазак у белом оделу и белом шеширу, како закорачује у море и нестаје, открива Перишић. Желео је и да се осами и напише књигу, али је зато добио књигу, покушај обухватања целовитости његовог живота и делања, покушај да се достојанствено махне човеку у белом, који је желео да буде светиљка, а постао светионик, како каже Љиљана Тодоровић.

„И кад будем мртав и бео, хтео бих каква-таква светиљка да будем.“

(Живојин Павловић)