Култура

Трагови горког марципана

Јелена Марићевић, Нови Сад

Роман Лутка од марципана јесте роман о животу чешке глумице Лиде Барове (1914-2000). Њен живот омеђен је годином којом 20. век симболички отпочиње и годином којом се завршава: „универзална и амблематична прича морала је да буде она која у себи стварно и симболички сажима двадесето столеће (...) Позната је тврдња Ерика Хобсбаума да је 'кратки двадесети век' заправо започео 1914.“ Писац се, дакле, определио за биографију и за спој универзалног и емблематичног. Роман делује као документарна, али и белетризована прича о глумици, уоквирена аутопоетичким прологом, епилогом и интермецима, естетизована функционалним цитатима на почетку сваког поглавља (Сузан Зонтаг, Кристофер Ишервуд, Ана Катарина Емерих, Јозеф Гебелс, Чезаре Павезе, Вилијем Блејк, Емил Сиоран, Шекспир).

Изнет је живот, биографија Лиде Барове, уверљиво и документовано, а концизно и драматично. Но, интересантно је да причу чини универзалном пишчев поступак симултанизације догађаја које помиње, а посебно - делови текста који се односе на везe чешке глумице са Југославијом: примера ради, прва љубав јој је Јозеф Паленичек (рођен у Травнику 19. јула 1914); медицинска сестра која је пазила на њу до смрти - избеглица је из Козарца, а њена пријатељица Маша познаје наратора романа. Треба рећи да је овакав вид универзализације наратива посве редак, а можда се може именовати и као јединствена идеја. Оно што је ту емблематично, пак, односило би се на фине релације између наслова романа, слике јунакиње и текста романа (схваћеног као песма), будући да емблем, жанровски гледано, подразумева успостављање веза између наслова, слике и стихова.

Наслов Лутка од марципана односи се на јунакињу Лиду Барову, а песма, чији се стихови провлаче кроз роман, јесте „Лажеш злато, лажеш душо, лажеш вјештице“. Њен љубавник Гебелс волео је марципан и Лида му је донела те колаче на поклон из Лондона, а један од супруга, Јан Копецки, за време Другог светског рата бавио се луткарством. На самом концу романа - наратор и Маша поделили су уз кафу слаткиш - Marcipanova tyčinka, док је он певушио како је „црн седеф и лудак од марципана“, а маторац са суседног стола (у коме препознајемо трећег Јозефа кога је Лида волела: Пеленичека, Гебелса и њега, Мејера) рекао је како га је волела „најлепша жена на свету, слатка као лутка од марципана“. Примећује се суптилна веза између наратора и глумице - он је лудак, а она је лутка и повезује их песма Бијелог дугмета - „Лажеш“. Четврто поглавље у знаку је Гебелсове изјаве о лажи, која, будући изговорена три пута, постаје истина, а стихови из песме „Лажеш“ инфилтрирани су у разговор између Гебелса и Лиде. На крају, наратор себе назива „црним седефом“ и „лудаком од марципана“. У овом емблематичном чворишту чини се да би била фокусирана уметничка вредност романа, али и битно питање његовог смисла. Осим очигледне хуморне компоненте, присутне у одабиру песме Бијелог дугмета, вероватно да имамо посла и са нечим суштинским за чим трага писац: „Ја у сваком тренутку имам у глави милион заплета. Потребно ми је нешто друго“. Можда су то тон и боја, како се наводи у цитирању Сузан Зонтаг. Уколико прихватимо ову могућност, тон би означавала песма „Лажеш“, а боја би била биографија црно-беле глумице, коју је оживотворио роман.

Ипак, и након ових покушаја тумачења, питања не престају да се нижу - посебно ова - зашто је Баздуљу била потребна биографија баш глумице и песма која нема књижевну вредност, већ се исцрпљује у популарности. Чињеница је да помиње једну од тема за роман Зонтагове: Остарела филмска глумица, међутим, чини се важнијом његова реченица према којој су тек кроз филм глумци постајали „надљудски велики“. Ако зазовемо друге глумице као јунакиње у српској књижевности, одазваће се највероватније позоришне глумице из „Прича о мушком“ Милоша Црњанског (нпр. Ева из „Адама и Еве“ и Јела из „Свете Војводине“). Лида Барова сублимише својом личношћу обе јунакиње: Евину искрену љубав, уживање у пажњи публике и мушкараца, те Јелино заљубљивање у моћног човека (царског чиновника Попића) и њен нехај за његов брак и политичка дешавања.

„Света Војводина“ садржи и један интригантан мотив - коцкице шећера: Попић конзумира пет коцкица и држи шећер под кључем, а жена добија једну. Прича о женском, прича о Лиди Баровој, јунакињу представља као слаткиш од марципана. То што је названа лутком упућивало би на њено неделање и незаинтересованост за историјске токове, колектив и свет у коме је постала „надљудски велика“, али у коначници свесна пролазности младости, славе и моћи. Песма „Лажеш“ има ауру популарности, али не толико и свевремености; отуда не чуди што њен садржај кореспондира са 4. поглављем, па и романом.

Но, коначно, зашто нам је овај роман потребан; не заплет - већ тон и боја/ филмски роман који није нем и црно-бели, дакле, који говори у нијансама и бојама? „Пјевај, дуга је изнад тебе“, као у популарној песми... Испрва се може помислити на Десничину изјаву у роману-есеју Прољећа Ивана Галеба, где писац каже како се човечанство толико прозлило да је постало сувишно „фабулирати“. Међутим, код Баздуља акценат можда није толико на злу, колико је на потреби да Човек превазиђе немост, поларизације и симплификације и увиди да свет није „црно-бијели свијет“. Мислим да је то посредовано анегдотским карактером почетка и краја романа, наративом који је налик на документарни филм, те аутобиографским пасажима. Створена је атмосфера финог разговора са читаоцем, разговора какав би се водио у гостима, неком салону или напросто - у кафићу с пријатељима. У противном, ако не бисмо указали на универзално, на емблематски и разговорни квалитет романа, све би било налик на било који докуметарац о Лиди Баровој, а овај роман то није. Он је она Marcipanova tyčinka коју поделиш са пријатељем уз кафу.

(Наслов упућује на документарац Хелене Трештикове Sladke horkosti Lidy Baarove (1995), али и наслов Баздуљевог романа, који рачуна на чињеницу да марципан није само сладак, већ му укус даје и горчина бадема)

Muharem Bazdulj, Lutka od marcipana, Geopoetika izdavaštvo, Beograd 2016