Култура

У перивојима српске културе

Aутор: Јелена Марићевић

Стеван В. Поповић, Из искрене оданости

Као седамнаеста књига едиције „Новосадски манускрипт“ Градске библиотеке у Новом Саду, појавила се књига Из искрене оданости Стевана В. Поповића илити чика-Стеве (1845-1918). Уз приређивачев предговор „Бесцен-људи чика-Стеве“, књигу чине одабрани текстови из часописа Јавор, Српских илустрованих новина, Стражилова и календара Орао, како се наводи у напомени на концу књиге. Текстови су сегментирани у четири целине: „Српски књижевници“, „Српски уметници“, „Народни добротвори“ и „Страни књижевници“, а приређивач се у избору руководио чланком „Наши стари“ Милана Савића.

Као што је чика-Стева градио текстуалне портрете великана и културних прегаоца, значајних наших добротвора и мецена, тако је и Срђан Орсић сачинио портрет за Стевана Поповића, упознавши нас са делатношћу и основним прегалачким импулсом овог човека, који је посвете на књигама које би поклањао, завршавао речима: „Из искрене оданости“. Именујући избор Поповићевих текстова овим речима, Орсић је од књиге сачинио посвету, и то двоструку: уздарје чика-Стеви, али и читаоцима или, боље рећи – „целом српству“, коме су ови текстови и намењени.

У књизи су присутни Поповићеви текстови и познати портрети најразличитијих уметника, књижевника, сликара, музичара, позоришних људи, лекара, природњака, правника, филозофа, историчара, трговаца, професора, министара, свих оних који су утицали на обликовање, развој и напредак српског друштва и културе и који су зарад тога били спремни на вишеструку жртву: Милан Ђ. Милићевић, др Ђуро Даничић, Коста Николајевић, Стеван Владислав Каћански, Петар Прерадовић, др Лаза Костић, Никола Ђ. Вукићевић, др Димитрије Матић, Чедомиљ Мијатовић, Јаков Игњатовић, Коста Трифковић, Петар Петровић Његош, Јоаким Вујић, др Данило Медаковић, поп Димитрије Поповић, Атанасије Николић, кнез Медо Пуцић, Змај-Јован Јовановић, Коста Руварац, Вук Врчевић, Богобој Атанацковић, Јован Суботић; Паво Симић, Корнелије Станковић, Новак Радонић, Стеван Тодоровић, Димитрије Аврамовић, Јован плем. Нако, Христофор Шифман, Јован Трандафил, Дмитар Анастасијевић – Сабов, Стеван Магазиновић, Атанасије Поповић, Мара Стојнина, митрополит Павле Ненадовић, др Ђорђе Максимовић, владика Јован Јовановић, Васа Живановић, Платон Атанацковић, митрополит Стефан Стратимировић, Урош Стеф. Несторовић, Милан А. Симић; Н. А. Некрасов, Стеван Милов-Миленковић, Аугуст Шеноа.

Неизоставно је било навести све Људе ове књиге, баш зато што они јесу, како подвлачи приређивач бесцен-људи. Пишући о њима, Стеван Поповић настојао је да сачува спомен на њихова имена и дела, али и да савременицима и будућим генерацијама скрене пажњу на то да би било потребно одужити им се на неки начин. Отуда неретко позива да се или издају сабрана дела неког писца (Његоша на пример), да се сакупе рукописи (Корнелија Станковић) и објаве, или да се направи изложба радова, али и помогне породица преминулог или страдалог уметника (Пава Симића). Он, дакле, позива нараштаје на одговорност према културним вредностима, што по њему представља облик озбиљности какву имају велике културе.

Да би дошао до тог „шта треба“, Поповић најпре извештава о томе „ко је“, „одакле је“ и „ко су родитељи или преци“ знамените личности о којој пише. Затим прелази на његово школовање, а онда и на делатност, идеје, реализацију, попис ако не свих, а оно најважнијих његових или књига или рукотворина или материјалног и новчаног доприноса реализацији идеје која би била на ползу и увесељење нашем отечеству: примера ради, развоју штампарства (др Данило Медаковић) или отварању школа (Сабов, Стратимировић) итд. Његови чланци функционишу као текстуална вредност сажета у оне речи које је могућно обухватити изразом „шта остаје после вас“! И чика-Стева остаје упамћен као „један од оснивача студентског друштва 'Коло' при Текелијануму, студентског друштва 'Преодница' и Српског девојачког васпитног завода у Пешти. Био је ангажовани члан Друштва за Српско народно позориште у Новом Саду и Друштва српске радиности као и, од 1869, Књижевног одељења и Књижевног одбора Матице српске“.

Својим питорескним стилом и „лепом реченицом“, чика-Стева је у свом веку успео да сачува сећања на племените људе, идеје, пожртвовање и помагање народу и његовим духовним вредностима. Књига Из искрене оданости (2016) појавила се у историјском тренутку који, несумњиво, вапи за буђењем и делањем нових бесцен-људи, за њиховим охрабривањем онда када је то најпотребније. Радичевић и Његош упоређени су у његовим текстовима са самониклим боровима, Медо Пуцић са витом „помом“ с „кусним“ плодом, Атанасије Николић са старом воћком у перивоју српске књижевности, а млади песник Јован Суботић са воћком младицом, за коју су пресудни семе, заметак и клица, али и земљиште и атмосфера. Ова занимљива поређења  бесцен-људи са дрвећем, сугеришу укорењеност тих стабала и у земљиште и кретање њихових грана у атмосфери. Поређења са бором и воћкама јасно указују на непролазност вредности и снагу окупљања оличеним у зимзеленом бору и његовој симболици, те на плодове воћки, тј. дела која остају. Око тих борова ваља нам се окупити, тим воћкама ваља нам се нахранити, и тим Сунцем (којим је владика Платон ословљен) огрејати се, „да нам душа не зебе у хладноћи народнога неучешћа“, како нам поручује текст о Јакову Игњатовићу.

Стеван В. Поповић, Из искрене оданости, прир. Срђан Орсић, Градска библиотека, Нови Сад 2016.