Култура

Град вечног плеса

Aутор: Горица Радмиловић

La La Land (2016)

...

Да волели су чари и дражест лепотице

ко искрено, ко лажно, и у великом броју,

ал'само један је волео скитничку душу твоју

и тугу што ти понекад замрачи лице;

И шапни, тада, оборивши главу ка ватри,

реци, помало тужно, како љубав расплину

како замину за високу планиину

и лице своје међу сазвежђа сакриј.[1]

Редитељ добро познатог Ритма лудила(Whiplash), Демијен Чазел враћа се на велика платна са новим, на не тако велико изненађење, мјузиклом La La Land. Чазелов Ритам лудила је дао лекцију многима – рад, упорност, приврженост сновима и неко ко верује у тебе је оно што је једино потребно да би од твог Сна настао Живот.

Мање – више исту радњу редитељ сада смешта у љубавну причу Мије и Себастијана (Ема Стоун и Рајан Гослинг), двоје уметника, који теже својим звездама у себи и сјајним светлима града. На први поглед, испред себе имамо типичну љубавну причу испричану углавном кроз песму и плес, пун позитивне енергије, где је младост једини потребан покретач. Наиме, филм ће започети сценом плеса младих људи заробљених у саобраћаном метежу. Тај метеж и бука претвара се у веселу, помало ироничну песму, пуну смеха и брзих покрета и са само једном поруком – данас је заиста леп дан. Зашто? Па, млади смо, шта нам више треба.

У стилу Холивуда којег још увек можемо и вреди писати великим словом, дизајнирана је сценографија као и костими, а с тим да се ради о мјузиклу, Чазел паметно ставља композиције које су времеплов у златна времена средине претходног века у Америци.

Када се осврнемо на саме карактере, Гослинг ће нам дати помало сличну слику господина Флечера, огорченог џез пијанисте којег није лако волети, а ни разумети. Себастијан (Гослинг) свет види по својим мерилима и очекује од њега управо и само оно што он пожели. Наравно, често се свет према нама односи на разне начине, само не онако као што очекујемо, те Себастијан, да би преживео, мења своја уверења и свира у бендовима који нису ни приближни ономе што је џез некад представљао.

Миа, која тежи глумачкој каријери, наилази на многобројне препреке, иако јој је прошлост давала велике наде да ће све што ради убудуће бити само наставак сна. У метежу света, у буци тонова који су свирани да би се допали свима, постоји могућност да чујемо глас који ће покушати са нама да пева песму снова.

Осим што се ради о великој љубавној причи, овде је пре свега реч о интегритету, привржености и љубави према ономе чиме се бавимо. Тако формирана прича, тежиште поставља на самог човека који мора да истраје у својим намерама; јер шта смо ако изгубимо оно што ствара музику у нама? И на то ћемо добити одговор у виду великог успеха, концерата, славе и огромне зараде, али и  губитка онога што нас је чинило сјајном звездом вечитог земаљског мрака.

Уметник је дат као једини спас од пуког материјализма. Уметник је линија отпора, а интегритет у очувању индентитета једино оружје за једини вредан успех. Као и сваки други човек, и ова два лика греше, теже погрешном и заборављају онога ко је свирао музику коју су стварали. Такав живот прераста у стандард масе која је вођена зарадом. Међутим, редитељ нам на крају даје трачак наде да ће у нама ипак остати једно светло које се сећа песме коју један ствара, а по којој други плеше и пева. То светло просипа се по сада другим младим људима и ту је да подсети на уметност која се ствара ради ње саме.

Дамијен Чазел овако ствара један топао филм који су маестрално изнели Ема Стоун и Рајан Гослинг, а нама остаје да послушамо њихову песму и покушамо отпевати ону нашу, градећи уметност, стварајући Град од звезда.

[1] Јејтс, Вилијам Батлер. Изабране песме. Нови Сад: Оrpheus, 2011.