Култура

Перверзна моћ индивидуалности

Aутор: Горица Радмиловић

Elle, Пол Верховен

Када Константин Станиславски објашњава свој систем глуме у делу под насловом Рад глумца на себи[1], он говори, пре свега, о дисциплинованости једног духа. Цео процес глуме Станиславски пореди са правилном употребом елемената у изградњи пројекта – материјал није једино што чини производ. Добра идеја која формира производ битнија је од свега. Исто је и са глумом. Глумац је у обавези да, свакако, дисциплинује своје тело и своју свест, али то је једино могуће уколико своју подсвест доведе до савршенства. Све остало резултира извештаченошћу покрета, па тако и саме улоге, која не може онда бити дугог века, као ни каријера онога ко улогу износи.

Пре него што било шта кажем o Elle, мислим да је важно осврнути се на лик и дело Изабел Ипер. Иперова је рођена у Паризу 1953. године, а свој филмски деби остварује у ТВ филму Жана Ла Хута у двадесет осмој години. И могли бисмо овако да набрајамо редом улоге ове Велике глумице (свих импозантних 131), јер је то, заправо, највише што знамо о њеном животу. У данашњем свету када је приватни, савремени, живот постао грешна мешавина воајеризма и егзибиционизма, Изабел Ипер је успела да очува максималну приватност. Наиме, о овој глумици знамо да је удата, да има троје деце и оно главно – да је једна од најбољих на глумачкој сцени света. Уколико се помно упустите у њену филмографију, то ће вам бити и апсолутно довољно.

Управо овакав начин  држања пажње повезује Иперову са редитељем Полом Верховеном, али и чињеница да у последњем филму овог редитеља Изабел Ипер глуми главну улогу. Наиме, Верховен, познат између осталих и по свом филмском остварењу из 1992. Ниске страсти, тада провокативне, еротичне сцене Шерон Стоун и Мајкла Дагласа, успева да „замагли“ тензијом у ишчекивању убиства. Иперова свој живот магли својим провокативним улогама, изнад којих увек лебди питање – како је могуће изнети такву улогу на перфектан начин, уколико тако нешто није проживљено?

Не удаљавајући се од свог стандардног бирања улога (јер ипак, овде је реч о интегритету и карактеру, а не о пукој заради), Изабел Ипер оберучке прихвата Верховенов предлог за главну улогу у филму Elle.

Већ на самом почетку филма после мирног музичког увода, дочекује нас нагло, бучно продирање како у стан Мишел (Изабел Ипер), тако и у њу саму. Из перспективе силоватеља видимо злостављану, крваву жену, која се полако подиже и спрема свој стан, који је пун стакла и срушених ствари, занемаривши сопствено тело. Ово је само увод у велику, шокантну причу коју Верховен и Иперова заједно праве, упуштајући се духом и тако формирајући филм, који ће провокацијама бити тешко превазићи.

Мишел није жртва силовања, првенствено јер она себе тако не доживљава. Трагови силвања се поништавају, позив полиције је апсолутно негиран. Међутим, Мишел јесте жртва свог детињства којег покушава да се реши, игноришући оца који је учинио злодела и тако обележио њено детињство. Њена мајка води слободан живот, забављајући се са младим љубавницима, проводећи са кћерком време у брзом испијању еспреса и инсистирању на прошлости. Одрастање је од Мишел направило сепаратисану, самосталну, хладну индивидуу, власницу фирме видео-игара, љубавницу мужа најбоље пријатељице, злостављану жену, али и мајку. У периоду од детињства, до самог чина силовања, Мишел има апсолутну контролу над својим животом, над животима бившег мужа, али и свог сина. У жељи да не дозволи патњу која јој се десила у детињству, садашњег „обележивача“ свог живота Мишел тежи да пронађе и уништи, пре свега психички.

У току филма сцена злостављања се понавља више пута, из више перспектива. Такође, понекад сцена има другачији крај, у зависности од тога шта Мишел жели. Значај овом акту злостављања Мишел даје само када је сама са собом, у својим мислима. На тај начин, она злостављачеву улогу умањује. Она о њему не прича, он није вест као ономад њен отац, она није у центру пажње као жртва. Ипак, кад дозна ко је успео да продре у њене личне просторе, као одговор на питање зашто? добиће просто и јасно: Јер се то теби морало десити. Верховенова жртва није жртва, она је кармички приказ.

Ово филмско остварење Пола Верховена, колико год објективно покушамо да посматрамо, успеће да испровоцира макар једну тачку наших размишљања, јер се провокативне сцене ређају као апсолутно нормалан свакодневни начин живота. Од оног моралног, до оног религиозног аспекта, Верховен изазива субјективну нелагоду, која успева да засени ону нелагоду коју је јунакиња доживела на самом почетку и која се ретроспективно уцртава у свест гледаоца. Тако, осим приказа модерног (и материјалног) живота једне независне индивидуе, редитељ успева да докаже свој став – приметићемо себичност, гордост и безобзирност код свакога, само не код себе.

[1] Станиславски, Константин Сергејевич. Рад глумца на себи 1. Загреб: ЦЕКАДЕ, 1989.

Крај Новог Полиса?