Култура

Филм за грађане Србије

Aутор: Јелена Марићевић

Јесен самураја, Данило Бећковић, 2016

„Ко тебе није видео тај не зна/ себе, ко тебе не виде тај неће/ никуда стићи, јер бескрајан је пут./ Гле месец блиски изнад рујног цвета/ доби облик српа: лепота је смрт/ где врлина откри могућност узлета ... Померање порекла дан већи од наде/ у калемљеном плоду речи слутим/ понор у руци анђела што стаде/ с ватром на уласку у завичај мутни“ (Бранко Миљковић, Ариљски анђео)

Волим домаће филмове, иако ме неретко због тога исмејавају, ал' не хајем, како се шта појави од домаћег – правац биоскоп. За последњих неколико година нагледала сам се свега; насумице посматрано – Горчило, јел си ти то дошао да ме видиш је осредњи филм који замара колико и његов наслов; Дневник машиновође се толико труди да убија и црним хумором и шинама, па воз приче не иде, а само од фора се не прави филм, као што се ни торта не прави само од шлага; Хиљадарка и ине екс-ју филмске скаламерије вређају својом ступидношћу и силованим хумором, али су ме дотакли Монтевидеи, али сам живнула од Аманета, запазила висок ниво естетизације у Белом, белом свету, осетила катарзу Енклаве, нешто обећавајуће у филму Смрдљива бајка и нањушила потенцијал у Малом Буди. Мали Будо је очевидно порастао у Јесен самураја, у филм који не само да обећава, већ је дечко који испуњава!

„Јесен самураја је снимана о Србији, од Срба и за Србе“, написао је Никола Танасић у одличној анализи филма. Тачно, дубоко тачно, овај филм је рекао цару да је го и да би био ред да се обуче, јер ако ништа друго – јесен је! Филм проговара о ненашминканој стварности и на модеран начин преиспитује оно што је главна снага нашег народа, па нек је и епска – чојство, јунаштво, част, јединственост, мегдан. Филм не претендује на превелику гледаност у региону, нити на позитивне коментаре у јавности (а има их и посве малициозних), просто зато што је циљна група српски народ и зато што је ово поглед у сопствено двориште, а не комшијска.

Владица Симоновић (Петар Стругар) може се сагледати као метонимија Србије. Владичино име је у деминутиву и то није случајно (да презиме Симоновић има неке везе за Јагодинком Симоновић може да се претпостави, посебно јер је Владица у Варљивом лету ''68. Девојчица, Петрова сестра). Он је дете-мушкарац од 29 година, на пола пута да постане јунак, а то у данашњем смислу значи комплетан, зрео (јесен) човек; он је јоште мали (мада више није полудебилан Будо). Владица, такође, нема ништа против поновног враћања редовног војног рока. Затим, када га мушкарац натера да му „попуши“ (не фигуративно), нема проблем да га пребије, а када шиптарски рвачи малтретирају бечејске девојке у дискотеци, нема проблем да их премлати на очиглед извесног Скендера и да каже Станоју у фацу да је вид борбе који му намеће заправо вид проституције!

Његов је глас, глас оног народа који се не чује од одређеног страха од политичке или сексуалне „некоректности“, а да ли је неко питао тај народ: јел коректно то што земљу нема ко да брани, а када су поплаве или недаће може да се узда управо у војску? И војни рок био је некад (јесен) испит зрелости и учење самодисциплини, па и борби. Знате ли колико девојака не успе да се одбрани од манијака? Владица је у име свих њих, али и своје самурајске етике до које једино држи и која га држи у животу, нокаутирао све силеџије у дискотеци (разлози су сагледиви у домаћем филму Кућа поред пруге). Ради се о јунаштву, одбрани слабијих, али и држању до сопствене личности и одлуке да се НЕ ПРОДА ни за шта и ни по коју цену, ни за какве паре или одлазак у иностранство, јер снови нису на продају. Ти снови залог су зрелости која је Владици омогућила да превазиђе себе и оствари се као човек – у Бечеју, пријатељи, у Србији!

Владичин сан је неки имагинарни Јапан, где би имао праве противнике, каже – где влада кодекс части. А шта то све може да значи? Владичин кодекс части иако није далек српском, проналази се у јапанском, једним делом и због помодарства, али и извесних настојања да се мало заборави на српски кодекс части и врлине, особито јак и препознатљив на почетку 20. века. С тим у вези, није неочигледно да су се Срби у Балканским ратовима борили најпре против Турака (након Првог балканског рата створена је Албанија), а затим Бугара. Владица с надимком ПЛАВИ АНЂЕО (као фреска АРИЉСКОГ АНЂЕЛА У РАТНИЧКОЈ ОПРЕМИ из ЦРКВЕ СВЕТОГ АХИЛИЈА) је у једном потезу, без ни два минута борбе, оборио Рамиза, Вучитрнског Чекића, Господо. О, да, јер када си сам у рингу нема „милосрдних анђела из облака“ и „албанских гуја из потаје“!

Тај Чекић је као хамер кренуо да удара, без спортског поздрава са противником, без икакве људске црте. Владица је сломио руку у борби са Бугарином јер је „имао муда да иде до краја“. Заправо се инатио самом себи, јер се нашао у тзв. „кавезу“, где правом ратнику није место и које га деградира на ниво робе за продају. Ради се о гладијаторској борби, где гладијатор Владица треба да се прода за 3.000 евра и тако практично постане роб и то Скендеров. Као да је себе казнио кад је пустио да му Бугарин сломи руку. Два, дакле, главна Владичина противника у филму су Албанац Рамиз и Бугарин, што апсолутно није без смисаоне ауратичности, ако имамо у виду Балканске ратове, Србију као готово једину на Балкану, која је сопственим ратничким напором, жртвом, крвљу, кодексом части и поштовањем противника, завредила сопствену државност!

На гладијаторској борби која је коштала Скендера 20.000 евра нашао се и Аца Лукас, а на крају, у Обреновцу, меч за петлиће најављује Жика Шареница. Жика шпарта по целој Србији и промовише наше градове, забити, али неоткривена лепа места; он нас, иако кудикамо с баналним промотивним испадима, повезује! А Аца Лукас? Е, на ово никад не бих помислила да нисам гледала емисију о Марку Булату, сплаварском певачу који није дозвољавао да му бацају напојницу као керу, већ да му лепо као човеку дају у руке. И Аца је сплавар, али је и филмски коцкар и певач „по Немачку“. Зарадио он то за викенд музичке проституције или не, али и Аца је народњак, и он нас повезује некако, буразеру. И, да се не лажемо више, ко сузу не би пустио на „Кап кише у океану за кафану на Балкану,/ кога брига ко ноћас плаче,/ сипај нек боли још јаче“? И то је наш народ, онај што севдише по кафанама и наручује песме, па шта, ја га и даље волим, није народ због тога лошији, он се у песмама препознаје, као што може и у Јесени самураја.

Чак и ако се јесен не схвати као зрелост, већ залазак и опадање – то је опадање части и кодекса сваког човека. Овај Владица је, браћо, на крају филма постао прави човек, Љуба (деминутивно Врапче) Шампион– јунак романа Кад су цветале тикве (1968), додуше са више среће Обојица су женскароши, али проналазе срећу са женама које имају мушко дете из претходне везе. Љуби је келнерица скинула јунфер, а филм почиње страсним загрљајем Владице и конобарице Раде. Обојица су мало неснађени у окружењу и распадају им се породице. Могу да поднесу велике батине, али и добијају мечеве. Рамиз је Чекић, Љубин Јовица Чаушевић и Сламниг ударали су као маљем, а суочио се и са буздованом и цепаницом Огњановићем и Павлићем који одваљује иверке (Секира?). Столе Апаш има свог Суљу полицајца, а Владица се бије са Рамизом са којим га је суочио полицајац Станоје (Сергеј Трифуновић, Миљаим из Стршљена). На крају, Љуба је себе казнио прогонством, одласком у Шведску, Владица себе ломљењем руке, пре тога истрпевши заједљиве коментаре Станојевих људи да батали пут у Јапан, боље да оде у Финску да се бори.

Владица остаје ту где јесте, није нигде побегао „као пичка“ која противнику „животу, курви“ није умела да стане на црту, пружи руку и добро је ошамари! Најочитије – живот је борба, у рингу си сам, али то је твој ринг, ко побегне нек не мисли да ће да избегне ударац или да неће да остане инвалид, макар у души! Останак у рингу чини те човеком, грађанином сопствене земље, и, наравно да је тешко, али вреди помислити на то да је боље у том рингу остати, борити се и изборити, него бити некоме роб. Српски народ на то никада није пристајао. Мислите о томе и јесен ће постати смисао.