Култура

Пад

Aутор: Горица Радмиловић

The Fall, Алан Кубит

У мору данашње немилосрдне(с разлогом користим овај епитет) производње како филмова, а тако и серија, право је освежење наћи нешто што ће натерати човека да подобније размисли о егзистенцијализму и, усудила бих се рећи, феминизму.

Велика већина данашњих феминистичких студија има за тенденцију да негира, или макар потчињава улогу мушкарца, како у браку, тако и у породици, па и у општој слици друштва. Иако и сама често стајем на страну жене, мислим да су нека претеривања непотребна. Међутим, сложићу се са ставовима попут оних Андрее Дворкин[1] да чин силовања није акт задовољавања сексуалне потребе, дело једне страсти, већ жеља да одређена мушка индивидуа осети надмоћ над женом.

2013. године Алан Кубит ствара серију Пад (The Fall). Ствара, у правом смислу те речи јер Кубиту се приписује сценарио, режија и продукција. Ова серија је уметничко дело. Дело једног ученог редитеља који је послушао савете колега(у неколико епзиода, улогу помоћног редитеља преузима Џејкоб Вербруген), али и личне спремности да се суочи са стварањем овакве серије.

Зашто баш Пад? У синопсису серије стоји да имамо убицу који бира одређену групу жена(успешне бринете у раним тридесетим годинама), који је такође „свакодневни“ човек, човек који има породицу. Такође, имамо и хладну, моћну, високо интелигентну инспекторку која долази из другог града да би дотичном убици стала на пут. У току серије сазнајемо да је и сам убица веома образован, врсни познаватељ уметности(музика, сликарство, фотогорафија), као и философије и психологије. Долази до судара две алфа-индивидуе. Само такве, у могућности су да стану једна другој на крај. Једино једна јака, интелигентна личност може препознати слабости себи равној.

О самом убици већ у првој епизоди сазнајемо доста: породични човек, Пол Спектор, живи са двоје деце, дечаком и девојчицом (наглашавам, јер је битно) и са својом женом. Он је саветник ожалошћеним породицама, што нам одмах даје слику у његово познавање психологије лика. Такође, својевремено је радио као помоћник људима у кризним ситуацијама, нарочито онима који су спремни да изврше самоубиство. Спекторова мајка је тако скончала свој живот. Симболично, тај посао је само маска за воајеризам који он врши током ноћи. Џо Балдесари у својој студији „Затварање клапе: слике воајеризма“ наводи типичне разлоге овог деловања:

„Фотографија је, за мене, представљала осликавање индивидуе. Такође, приближавањем индивидуи на овај начин стварао се сексуални потенцијал. Фотографија је била ту као вечна заоставштина, нешто што би подсећало на сам акт воајеризма, што би придонело мом личном осећају моћи и поседовања“[2]

Исту жељу налазимо и код Спектора. Ова серија је уметничко дело, јер је доследна својој идеји: имамо убицу који упознаје свој објекат. Управо тако – врши се објективизација личности. Жртва се претвара чак у неку врсту игре, али и уметности. Убица јој посвећује време: пре самог чина убиства, убица упознаје предмет своје жудње, улази јој у дом, одузима делове доњег веша(аутоматска најприснија телесна веза), али и оставља траг за собом(огуљена кора поморанџе, вибратор на кревету прекривен вешом, померање чаша). Након самог чина, убица се ослања на Балдесаријев „метод“: фотографише жртву, ствара уметност, своју личну порнографију. Не постоје сексуални чинови са мртвом жртвом. Сексуално задовољство долази посматрањем личног успеха.

Када убица почиње да греши? Када свој живот доведе у везу са другим, тајним животом. У константном моменту удвајања, долази до грешке, када наше алфа прелази у бета, несмислено, безазленим поклањањем огрлице жртве сопственој кћери.

С друге стране имамо инспекторку Гибсон, алфа-жену, образовану, хладну. О њеном животу не знамо ништа. Очигледан је њен утицај јер из Лондона долази на север Ирске, Белфаст. О њој се зна јер се о њој прича. Инспекторка Стела Гибсон је за нас енигма коју откривамо само ако посматрамо. У низу малих, али значајних поступака, Стела Гибсон разоткрива свој идентитет, који Кубит повезује са идентитетом убице. Наиме, Гибсонова записује своје снове и то не на било који начин. Она се обраћа оцу. Она је кћер, жељна пажње, присуства оца. То је њена слабост коју ће Спектор методом воајеризма открити.

Гибсонова неће запкалати над самим актом смрти, али ће бити дубоко потрешена чињеницом да жена пати, само јер је слабије биће од мушкарца. Њена слабост је жеља за безосећајним сексуалним чином, коју Алан Кубит тачно поставља у моменте када Спектор врши своја убиства. Ништа у овој серији није случајно, ништа не сме да се превиди.

Алан Кубит је у интервјуу за Гардијан дао разлог стварања баш овакве серије где ће навести све чешће случајеве потчињавања жена, силовања и убистава. Такође, наводи многе серије у којима заиста јесу постављене жене као главни актери, али са веома познатом историјом сопствених живота[3].

Шта се дешава кад је пред нама енигма? Да ли је могуће стати на крај некоме чије су слабости исто наглашене колико и наше? Напослетку, имамо ли наследника у својим злоделима? Ова серија је оно што данас називамо „мастерпис“, вредна пажње, јер даје слику стварности, вредна гледања јер  захтева веће знање, како психологије личности, тако и философских дилема, али и социолошких аспеката.

[1] Andrea Dworkin, Intercourse, Basic Books, New York: 2006.

[2] Scopophilia : the love of looking / edited and with an afterword by Gerard Malanga ; foreword by Robert Creeley, New York : Alfred Van Der Marck Editions, 1985, (прев. Г.Р.)