Култура

Бајке за одрасле Матеа Гаронеа

Aутор: Иван Базрђан

Матео Гароне, Прича над причама

Матео Гароне, уз Паола Сорентина, тренутно je најсмелији и најпродуктивнији италијански синеаста средње генерације. На светску филмску позорницу ушао је на велика врата натуралистичким приказом напуљске мафије у филму Гомора из 2008. године. Иако далеко мање познат, мени вероватно најдражи филм из његове ране фазе јесте Балсаматор из 2002. године, у ком се већ могао наслутити раскошан редитељски таленат. Још један важан филм из његовог невеликог (снимио само осам дугомоетражних филмова), али врло квалитетног, опуса јесте филм Ријалити (2012). Значај овог филма крије се у томе што на један врло оригиналан и комичан начин преиспитује феномен ријалити шоуа пластично објашњавајући погубан утицај ове појаве на савременог човека и савремено друштво.

За свој најновији и најамбициознији подухват, Причу над причама, Гароне проналази инспирацију у бајкама које је у седамнаестом веку прикупио напуљски песник Ђамбатиста Базиле, а које је постхумно, у Напуљу, 1634. и 1636, у два тома, објавила његова сестра Адријана. Касније ће неке верзије Базилеових бајки бити адаптиране од стране далеко познатијих скупљача, браће Грим и Шарла Пероа, али оно што је врло занимљиво јесте да у  Базилеовом наслову стоји да су ове бајке један вид забаве за најмлађе. Након погледаног Гаронеовог филма одмах је јасно да три бајке које је он искористио и претворио у филм никако нису намењене искључиво најмлађим читаоцима.

Пре свега, италијански аутор укида увек јасно изражени поларитет између добра и зла, што је једна од основних карактеристика бајке. Нарушавање овог принципа доводи  до укидања још једног битног начела бајке, а то је одсуство психологизације јунака бајке. Наиме, јунаци Приче над причама јесу типски, али само фигуративно (похотни краљ, близанци, краљица без порода, краљ научник, принцеза за удају, сестре шваље), јер се карактерно не понашају према устаљеном обрасцу, који би од њих очекивао, на пример, управо најмлађи гледалац. Гароне се одлучује да много дубље, за разлику од класичног аутора бајки, психолошки испрофилише своје јунаке чинећи их тако знатно уверљивијим, јер они, психолошком комплексношћу своје свести, некако више подсећају на Чеховљеве јунаке за које никада нисмо сигурни да ли су нам карактерно допадљиви или не. Добар пример свакако јесте приказ краљичине неутаживе жеље за потомством, која ће одвести њеног мужа, краља, у смрт, што би за сижејну структуру класичне бајке било немогуће. Класична бајка би се одиграла на следећи начин − краљ би усмртио и безбедно донео срце воденог чудовишта, које је неопходно да би краљица затруднела.

Оно што најмлађег гледаоца увек одушевљава док чита бајку или гледа њену адаптацију јесте укидање разлике између стварног и фантастичног. То је Матео Гароне маестрално урадио у свом филму, а сложена психолошка профилизација јунака условила је да филм, захваљујући њиховом карактеру ког муче, као и обичног човека, најприземније страсти, буде још реалистичнији, што га ставља у домен филмских дела магијског реализма. Ипак, у филму никако не недостаје ни бајколиких елемената, бића и предела који дају естетско-визуелну надмоћност, а прилично сам сигуран да једини филм у светској кинематографији који би, по композиционом квалитету, могао да буде еквивалент Гаронеовом филму јесте Панов лавиринт Гиљерма дел Тора. Такође, италијански редитељ је фино пренео барокну атмосферу која влада у бајкама, јер их је Базиле скупљао у време процвата овог уметничког правца, а раскошна костимографија, као и ентеријерна и екстеријерна естетика, испуњена сјајном необарокном музиком, сасвим одговарају добу у ком је радња смештена. Овако добру костимографију виђао сам још само код Акире Куросаве, Ху Хсјао-хсјена, Јимоу Жанга и Сергеја Параџанова,  а сматрам да је Матео Гароне један од ретких савремених европских редитеља достојан овог невеликог друштва перфектних естетичара.

Две, и то прилично велике, замерке које могу бити упућене Гаронеовом филму  тичу се лошег одабира глумаца и језика који се говори у филму. Ово је први пут да се напуљски режисер одлучио да снима са великим глумачким именима и звездама (Селма Хајек, Џон Ц. Рајли) и прилично сам убеђен да је погрешио. Наравно, у филму је било и неколико врло упечатљивих рола (Венсан Касел, Тоби Џонс), али некако укупан утисак о глумачкој екипи није позитиван, поготово што је због оваквог кастинга Гароне морао да сними филм на енглеском језику упркос знању да је Базилеова збирка бајки једна од ретких које су бележене истоветно онако како су их људи из околине Напуља казивали. Приметан је труд да се и у енглеском преводу задржи италијанска певљивост и бајколика конструкција реченица, али, ако се сетимо сцене из Носталгије Андреја Тарковског у којој Горчаков демонстративно баца књигу руске поезије преведену на италијански, одмах ће нам бити јасно да је уметност, колико год ми то не желели да признамо, непреводива.

На крају, мора се признати, да, упркос томе што је снимао филм са звучним именима из филмске индустрије и што је врло видна његова, помало лицемерна, жеља да се захваљујући енглеском језику пробије до што веће биоскопске публике, а самим тим и зараде, Матео Гароне није дозволио да ови фактори утичу да он сними неквалитетан мејнстрим филм. Ипак, остаје жал због свесно направљених компромиса, јер су они допринели да филм не буде савршен.