Култура

Хорор атмосфере

Aутор: Иван Базрђан

Роберт Егерс, Вештица: Народна прича Нове Енглеске

У последње време навикнути смо да се жанр хорор филм заснива, како ја то волим да кажем, на ЏА-БУ принципу, што имплицира да гледалац не би требало да буде застрашен атмосфером читавог филма, већ само неким његовим деловима, које он нестрпљиво ишчекује, након чега би требало да оде задовољан из биоскопа заслепљен својом наивношћу (читај: плиткоумношћу!). У таквим филмовима обично најглупљи и најружнији (читај: нико не жели да их гледа читав филм!) страдају први, најлепши малко касније, пошто устаљени образац по којем се новокомпоновани хорор филм одвија симбиотички лепоту повезује са пакошћу и завишћу, док они најслађи и најсимпатичнији (читај: најсмотанији!) актери филма остају сачувани за финале, у ком, пошто студио тако захтева, обично преживе уз помоћ неке тек пронађене, до тада никад спознате, волшебне способности.

Из овога следи да су се хорори претворили у бајковите лимунаде у којима зло по правилу увек губи, иако се у стварном свету ствари одвијају на сасвим опозитан начин. Једино се још Азијати не либе да снимају филмове лишене беспотребне патетике и глупавог тинејџ заплета, који сијају истинском бруталношћу и оригиналним идејама. Ипак, понекад се пронађе и преко баре понеко добро хорор остварење, а такав случај је управо са дебитантским филмом Роберта Егерса Вештица: Народна прича Нове Енглеске.

Наиме, Егерс у свом првенцу одмах показује да њему није битно да испрепада гледаоца на пар места у филму, већ му је важно да његов филм континуирано одржава атмосферу напетости и нелагодности, што је вероватно и најпримарнији, али и најтеже остварив, циљ сваког хорор филма. Смештајући радњу у 17. век, у Америку која  тек полако почиње да се насељава, редитељ пажљиво бира место радње које врло погодује његовом филму, јер је тај простор још увек неистражен, самим тим, према традиционалном веровању, потенцијално опасан. Такође, битно је напоменути да је човек 17. века, услед своје неукости и немогућности да објасни свет око себе, веровао у разна митска бића која су настањивала управо граничне, хтонске пределе: шуму, воду, гору, планину. Да би се осећање опасности продубило, главни актери филма су чланови новодосељене, из пуританске цркве изопштене, породице, која се након напуштање заједнице настањује на самом рубу шуме. Нешто слично смо могли видети и код Ларса фон Трира у Антихристу, у ком породица парадоксалано одлази у демонски простор шуме да пронађе мир и спасење.

Поштујући фолклорне матрице из народних предања, на основу којих је и настао сценарио за овај филм, редитељ породицу отуђену од цркве, што је један од озбиљнијих преступа у народним веровањима, оставља на милост и немилост силама мрака. Али, за разлику од решења којим би редитељи уобичајено прибегавали, Егерс се знатно више потрудио да уместо сцена злостављања на великом платну психолошки испрофилише стање ума сваког члана породице, који је готово смртно уплашен од оностраног. Тај страх ескалира у тренутку када вештица из шуме отме најмлађе дете, највероватније за прављење мелема, који се морао направити од тела некрштеног детета, како би вештица могла да лети.

Филм је препун оваквих момената, који су, можда ћу звучати мало морбидно, али је заиста тако, врло поучни и гледалац заиста пуно може да научи о животу и најтананијим страховима људи овог доба. Услед губитка детета породица ће утонути у опште расуло и свађу, те ће се чак и међусобно оптуживати за вештичарење, а да ствари буду још горе, у окриљу њихове куће, појавиће се и ђаво у виду јарца Црног Филипа, што је свима знано отелотворење нечастивог. Поред вештичарења, присуствоваћемо и безуспешном егзорцизму, што се савршено уклапа у детронизацију патријархалне фигуре оца заштитника, који је својим напуштањем цркве, раскинуо и аскетски савез са Богом, карактеристичан за пуританце.

Али, оно што је мене највише одушевило, поред изузетног осликавања немира и психичке пропасти  породице чији ће чланови, услед ђавољих и вештичијих смицалица, почети међусобно да се убијају, јесте конотативна веза овог филма са сликом Франциска Гоје Вештичији сабат. Ако би се компаративно упоредиле завршне сцене филма са Гојином сликом, готово да не би било неке посебне разлике, али, иако бисмо Егерса могли да оптужимо за недостатак оригиналности и плагијаторство, он је направио заиста леп и сасвим пригодан омаж једном од ретких сликара који су могли визионарски да виде са друге стране.

Важно је похвалити и добар одабир глумаца, који нису бирани на основу свог естетског изгледа, што је постало карактеристично за хороре, него на основу глумачке вештине, те су више него успешно изнели веома захтевна карактерна преламања и драмске породичне сукобе. Музика Марка Корвена је својим анксиозним тактовима одлично испратила радњу филма, док је директор фотографије Џарин Блашке заслужан за његову визуелну уверљивост. Све у свему, Егерс је снимио један сасвим пристојан, и за данашње време, нетипичан филм страве, који ће, познајући загриженост правих поклоника хорор жанра, убрзо стећи култни статус.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)