Култура

Грешник

Душан Захаријевић, Лепосавић

Хрватски бенд Мајке од осамдесетих година до данас преживео је многе промене чланова укључујући и распад бенда након двадесетак година свирања. Може се рећи да је певач Горан Баре једина константа у бенду. Године 1988. објавили су прву касету за етикету „Слушај најгласније“. Активно су свирали до 2000. када се бенд распада. Тада Баре отпочиње сарадњу са Плаћеницима. Након седам година паузе, 2007. године Мајке се поново окупљају.

 

Музику овог бенда најбоље карактерише одредница блуз-рок. Баретови текстови обилују алузијама на његов живот, али и на живот уопште. Отуда их доживљавамо као исповест, али и као један вид борбе са собом, са пороцима, слабостима – борбе за живот:

 

Зовем се грешник

Који се пробудио из дубоког сна.

Све има своју цијену,

То се одавно зна.

Не очекујем да ме разумијеш

Кад не разумијем ни себе сам.

Узмем што узмем, а дам што дам.

(Грешник)

Певати о доживљеном и проживљеном, о осећају, љубави и животу једна је од карактеристика Баретових песама. Живот је за њега осећај, јер осећати значи живети:

Живот је осјећај, бљесак и сјај

Ноћи и дани не би стали

Унутра, вани, појави се, нестани,

Почетак и крај

Живот је осјећај, живот је осјећај.

(Живот је осјећај)

Живот је оно што се највише цени, а са њим и гола истина. Међутим, управо то је оно што је најнедостижније. Истина је угушена лицемерјем и лажима које треба стргнути и одбацити:

Подеримо лицемерје

Подеримо лаж

Све што остаје је истина.

(Изазивајмо нереде)

У супротном, човек све више постаје обезличен, један „необичан облик људског створења“ (А ти још плачеш). Ствара се привидно знање о свету које убија узбуђење јер се верује да је све већ познато. А губи се и сваки осећај живота јер смо све даљи од њега. Разбити такве представе и посегнути за истином значи открити једно – да је човек сам. Самоћа је истина, подерано лицемерје открива човека у својој самоћи:

Ходат ћу сасвим сам

Са својојм срамотом и истином.

(Знам оно што треба да знам)

Сам, али не и усамљен. То је онај огољени човек – гола егзистенција у граду пуном „празног ништавила“ (Дивљи цвијет). Треба издржати такво постојање и ходати. Ходање и путовање чести су мотиви у песмама овог бенда:

Ходам улицама у црним чизмама

Газим своју сјену као трули лист

А са друге стране маше ми Исус Крист

И каже

Што хоћеш ти учини

Само ходај, Цигане

Издржи у својој мучнини

(Циган)

Увођење метафоре пута који подразумева непрестано кретање и промену скреће пажњу на сам процес кретања, односно на живот. Позната је тачка из које се пошло, као и она у којој ћемо стати и прекинути путовање, али битно је оно између те две тачке. Све између рођења и смрти јесте живот, отуда кретати се значи живети, али и ићи ка свом крају. Јер живот подразумева коначност – смрт. Зато је битно достојанствено ићи до краја:

Достојанствено настави

Достојанствено до краја

Јер све ће нестати.

(Живот је осјећај)

Крај, односно смрт, није схваћен као човекова трагедија. Она не укида разлог и потребу за животом, већ му, напротив, обезбеђује легитимитет. Човек се рађа да би живео и да би нестао. Зато Баре може да пева:

Високо, вискоко

Изнад тебе и мене постоји нада

Према нама жели да крене

И ти и ја осјећамо тугу

Од наших суза правимо дугу

Држимо у руци дио пакла дио раја

Не желимо вјечност, желимо до краја.

(Буди поносан)

Из претходног закључка да кретати се значи живети, а живети значи умирати, разумемо прихватање краја и одбацивање вечности. Питање је да ли би у вечности кретање (живот) имало смисла. Зашто уопште путовати ако се унапред зна да тај пут нема крај. Вечност убија време као што убија живот одузимајући му коначност. То је као кретати се, а нигде не стићи.

Насупрот оваквом концепту живота стоји свет у којем треба радити оно што не желиш и мораш бити ружан иако си леп. Свакоме је додељен крст, а чињеница да смо живи ствара императив патње:

Ово гдје живиш се зове свијет

У коме трба да радиш оно што не волиш

То је довољно да постојиш

Треба да си ружан иако си лијеп

Тако су те учили

Треба да патиш зато што си жив

Криж су показали.

(Ослободи се)

Овакав свет је „храм лажних вриједности“ (Ослободи се), а људи у њему су везани ланцем страха. Тако робујемо сопственом страху, јер то је све што осећамо. Он наткриљује и блокира остале осећаје, а у основи оваквог страха је бол. Страх и бол постају комплементарни, јер човек осећа страх од бола, а онда и бол од страха, од таквог заустављеног, прекинутог живота. Отуда није ни чудо што се тежи повратку у „своје блато“:

Рођен сам у блату

Био је мрачан дан

Схватио сам одмах

Морат ћу сам

[...]

То није мјесто за мене

Није по укусу мом

Идем назад на пут

Враћам се блату свом.

(Рођен у блату)

Ослобађање од оваквог света је откривање истине – своје самоће. Сазнање да је све ништа, а ништа је све (Ослободи се). Немогуће је волети срцем које је као празна црква. Треба угаслом оку вратити сјај. Зато Баре пева о својој љубави која је као душа умрлог грешника која тражи мир. Љубав човека који жели бити жив (Моја је љубав). Моћи волети значи моћи осећати, а како је већ речено, то значи моћи живети. Отуда је добро док постоји та „фантастична ватра“, јер док она гори човек је слободан. И опет се живот ставља у центар - пут који треба пронаћи и којим треба кренути ка свом крају:

Пронашао сам пут

Био је једини прави

Био је у мојој глави.

(Без памети)

Живот се достиже откривањем истине која је самоћа. Тек спознајом самоће спознајемо истину која је живот:

Поврати у ријеку, пасји скоте

Поједи новац и реци

Хвала ти, животе.

(Мене не занима)