Култура

Оцртавање профила епохе

Aутор: Бојан Томић

Александар Ћуковић, Контуре хоризонта

Књига сабраних интервјуа Контуре хоризонта, садржи разговоре које је новинар и писац Александар Ћуковић водио са интелектуалцима из Србије, Црне Горе и Хрватске. Између осталих, међу Ћуковићевим саговорницима присутна су имена попут Матије Бећковића, Ратка Божовића, Гојка Ђога, Александра Гаталице, Александра Јеркова, Зоран Живковића..... Па ипак, као и у свакој књизи интервјуа у којој су сакупљени разговори са различитим људима и овде се сусрећемо са једним парадокосом. Наиме, током интервјуа, новинар је увек у другом плану, јер такорећи, асистира интервјуисаном да изрази своје ставове о свету. Ипак, гледано у целини, Александар Ћуковић је скривени главни јунак своје књиге, јер је он тај који је осмишљао питања, бирао саговорнике, и тако конципирао књигу. Стога, вреди поставити питање какав је поглед на свет самог новинара? Шта је то што је је заједничко свим интервјуима, шта је стожерна тачка његове поетике интевјуа?

За почетак, запажамо особину која је ретка у данашњем новинарству, а то је Ћуковићева врло солидна припрема за интервјуе; неретко, овај новинар у самом питању цитира неки други интервју или текст интервјуисаног. Иако у неким случајевима инсистира и на биографским чињеницама, Ћуковић готово програмски усмерава разговор у два правца: први је веза политике/власти и уметности/књижевности, а други однос према глобализацији.

У првом правцу препознајемо имплицитну политизацију простора уметности и мишљења. То што је Ћуковић као млад човек овај феномен тако интензивно осећа, можемо вероватно захвалити чињеници да је у процесу реконституисања старих и конституисања нових националних идентитета у региону, значајну улогу игра и политичка интервенција. Ипак, не би смели да овај феномен сведемо само на границе Балкана. Могло би се рећи да присуствујемо глобалном појачавању притиска политичког у сфери уметности и мишљења о чему говори, на пример, тихи прогон Петера Хандкеа или строго контролисана Нобелова награда за књижевност. Иако је Ћуковић у својим питањима углавном резервисан у погледу образлагања те везе, његово лајтмотивско инсистирање на односу власти и уметности имплицира неслагање са таквом праксом или макар свест о томе да је ваља проблематизовати.

Слично се дешава и са проблемом глобализације: тешко да неко ко долази из сфере хуманизма може да са радошћу посматра тектонске промене услед којих се ниво традиционалног грађанског образовања и политичког учешћа грађана смањује, док моћ капитала постаје све отпорнија на покушаје да се она макар и минимално контролише. Ћуковић варира своја питања о глобализацији, али се и поред тих варијација у питањима препознаје запитаност и забринутост.

Управо ова два питања хомогенизују књигу разговора и дају јој посебну вредност. Наиме, да је остала само механички спој интервјуа различитих саговорника, књига Контуре хоризонта би подсећала на месо које би без костију полегло по земљи. На овај начин, Ћуковић је срећно успео да избегне такву опасност: разговори су добили, са једне стране, личну димезију, јер се у њима препознају интересовања самог аутора интервјуа. Са друге стране, у њима је присутна и епохална димензија, која их је неосетно претворила у анкету о духовној ситуацији времена.

Резултати те ,,анкете” наравно, нису зависили од новинара, али није згорег прокоментарисати их. Кратка или не тако кратка биобиблиографска белешка, којом започиње сваки од разговора, потврђује или бар сугерише компетентност изабраног саговорника. (Сви ЦВ-и изгледају ,,моћно”). Па ипак, када су у питању епохална питања, код већине саговорника осећа се нека врста узмицања и опрезности: критички став према феноменима данашњице се осећа, али је врло тешко замислити како би се он могао преточити у неку јасно артикулисану политичку алтернативу. Јер, ако има критике, мора бити и алтернативног мишљења и деловања; ако пак тога нема, чему критичко мишљење по себи? Неко би можда опрезност и деликатност означио као мудрост; па ипак, постоји опасност да мудра мишљења нестану заједно са немудром политиком, управо зато што су, у крајнем случају, њен део.

Но, и поред тога, може се рећи да је Ћуковић Контуре хоризонта, начинио као једну интелектуално поштену књигу: његова питања су обзирна и он ни једном тренутку не нарушава дигнитет саговорника, док су његовалична интересовања у дослуху са духовном ситуацијом времена. То даје посебну димензију овој књизи разговора.

Александар Ћуковић, Контуре хоризонта, Јумедиа Монт, Подгорица, 2015.