Блог

(Текст који не нуди никакав одговор)

Уважавање реалности или издаја?

Александар Ћуковић, Никшић

Ко и када има право да промијени мишљење? У ком случају промјена мишљења представља ,,уважавање реалности“, а у ком ,,чин издаје“? Ко уопште то одређује и какве су санкције? Право на промјену мишљења интересантно је из више разлога и одувијек је заокупљало пажњу сваког појединца, а рекли би – најчешће ноћу. Наводно се тад будила савјест (шта бјеше то?). Већина друштвеног промишљања у бити не може да се одлијепи од субјективног, ма колико се друштвене и хуманистичке науке триповале и прегнантно упињале у опонашању емпиризма, па стога, зашто и овој причи не би, једноставно, приступили почевши од доброг старог себе ,,свог јединог себе“, како пјесма каже.

Дакле, уистину је честа ситуација (можда најчешћа) у којој властита промјена мишљења уствари представља ,,уважавање реалности“, док је било чија туђа промјена мишљења недоследност или пак пуки чин издаје, у зависности од утицаја који та промјена има по мене. Поменути утицај представља директне посљедице по мене или калауз који откључава одаје лажних аргумената којима правдам личне и поприлично приземне анимозитете, јер и ја сам само човјек. Какво изврсно оправдање како за сопствени страх и слабост са једне стране, тако и за истинско увиђање грешке, сагледавање чињеница, суочавање са истином и у крајњем – храбро признавање грешке, са друге.

А ко је ту кантар и ко ће да разреже? Да ли је свако мишљење супротно од преовладавајућег издаја (јер систем то каже), или је најблаже неспособност да се сагледа (и уважи) реалност, јер реалност је већина (a систем, бројеви, закон, математика то потврђују). Знамо ми и да је то маса, гомила, пучина, пуна су нам уста ,,стоке једне грдне“, чули смо и за све те главе које штрче и све оне ријетке гласове разума... И, опет, знамо да нико из те и такве масе, пучине, гомиле, ма како је крстили, нема право на промјену мишљења - до вођа! И то ланчаном реакцијом, законом спојених судова – вођин вођа, вођином вођи. Само вођа има способност уважавања реалности, док сви други могу само мислити, пардон – издати. Мислим, дакле постојим - констатује Декарт. Мислим, дакле издајем – констатују вође, једини прави уважаваоци реалности, јер маса нема право изводити ма какве закључке, а понајмање овакве. Уважавање реалности и издаја, кћерке су слободне мисли и вјечног присуства илузије избора.

Боравећи у иностранству, емигрант Драгиша Цветковић је писао и говорио да тражи да се образује екипа релевантних стручњака на Балкану који би процијенили да ли је потписивање Тројног пакта била издаја или частан покушај да се спријечи кланица у којој је погинуло 1,8 милиона Југословена – уважавање реалности или чин издаје? Oбожавана алузија на ,,симпатичну животињу дугих ушију која никада не мијења мишљење“ – уважавање реалности или чин издаје? Одрећи се вође у Нирнбергу или Хагу – уважавање реалности или чин издаје? Суочити се са прашњавим дневничким забиљешкама у којима не би ни препознао сопствене мисли да није тог познатог, мрског рукописа који ти поручује – да, ово бјеше ти... И вјечно, по ко зна који пут питање - уважавање реалности или издаја?

У почетку сам сматрао да оно што једном доспије на интернет ту остаје заувијек, те да је макар виртуелно онемогућен бијег од прошлости. Ипак, преварио сам се, па сада све чешће наилазим, баш на том истом интернету, како се масовно упућују захтјеви за остваривање нечег што се именује као ,,право да се заборави“. Уважавање реалности или чин издаје? Колико се сјећам, и Добрица Ћосић се у једној својој књизи дневничких забиљешки пита о предностима и манама вођења дневника на компјутеру, истичући да је склонији свесци јер би га компјутер довео у искушење да с времена на вријеме изврши одређене корекције. Ето, писати дневник на компјутеру да би га могао брисати и прилагођавати накнадним паметима и није тако лоша ствар за уважаваоце реалности – или пак издајнике?

Најболнија тачка у односу ,,уважавање реалности-чин издаје“ јесте што ни један од ова два модела не подразумијева ни трунку ирационалности, иако обје могу бити производ исте! Чак и када уважилац реалности прозива издајника он експлицитно подразумијева да је издаја учињена крајње рационално, што му даје извијесну врсту легитимитета за даље рабљење синтагме којом се кити. Истргнути из контекста значи пружити руку и ,,уважавању реалности“ и ,,чину издаје“, а онда је на дјелу опет илузија слободног избора. Све ово ми на крају и није било од неке помоћи, тако да немам одговор да ли сам писањем овога текста уважио макар дио реалности у којој обитавам или можда издао себе и своја велика очекивања...? Оно што знам је да се живот налази негдје између, иако нијесам сигуран да му је то врлина.

Аутор је писац, политиколог и новинар из Никшића