Блог

Идеалне пропорције

Александар Ћуковић, Никшић

Синтагма ,,праве пропорције“ нешто је много озбиљније, систематичније и устаљеније од пуког мјерења женских облина или мушких рамена и мишића. Разумјети ,,праве пропорције“ онако како их је описао Јариј Јасиновски, некадашњи шеф Државног удружења произвођача у САД-у, значи нешто сасвим друго од пропорција у математици, анатомији, музици, естетици, сликарству, архитектури... Наиме, прихватање ,,правих пропорција“ од стране милиона оних који пате значи пуко мирење са патњама и ништа друго до смањење њихових тежњи и прихватање дна за које су заковани као нечег што је у суштини природно и судбинско. Човјеку са наших простора није потребно посебно објашњавати како изгледају праве пропорције на социјалној љествици.

Ипак, суштина је мирење са малим, ниским, оскудним, јадним, осјећај немоћи, који се преточио у све сфере, па и оне које нипошто не би смјеле и могле бити калкулантске – а такве су прије свих култура и умјетност. Принцип оних истих ,,правих пропорција“ преноси се и на културу, а ништа је боље не обиљежи него дуготрајна криза, која код нас никако да прође. Вјечито су у питању којекакве реформе и бескрајна транзиција које нам кажу да чекамо и да је баш то чекање добро. Чекање – то смо ми, а гдје год да смо – добро смо.

У таквим условима човјек једноставно постане имун на одређене ствари, и као што недавно рече у једном интервјуу антрополог Бојан Јовановић ,,долази до повећане толеранције на некултуру и навикавање на ниске стандарде образовања, васпитања и креативног стваралаштва“. Све то опет иде у прилог одржавања оних ,,правих пропорција“ у економији. У оних 80 одсто којима припадам није пристојно тражити нешто од оних 20 одсто. То је, кажу, примитивно, сељачки; траба бити ,,ин“ и ,,кул“ и бити срећан због учествовања у одржању и цементирању пропорција.

Чомски препоручује народни активизам као лијек против оних који диктирају пропорције. Међутим, ,,самозадовољни“ и ,,срећни“ патници не желе да ,,бију туђе битке“, они се радије ушушкају у свој свијет састављања краја с крајем, рај преживљавања, спокој ситне ТВ забаве, раскош примитивних нагона и благодат распродаје сопствене лажне приватности као основног вида демократије која им упорно шапуће да су једино такви у праву.

Коме онда причати о култури када је медијима вијест из ње главна само онда када сватови уђу у Етнографски музеј? Коме говорити о образовању када је сналажљивост већ одавно претекла?

Коме говорити о првом сусрету са писцем, у времену када свако пише и када је писца лако ,,запратити“ на некој од популарних друштвених мрежа на којима учествује у неком од ,,челенџа“? Добрица Ћосић у једном сјећању на период Другог свјетског рата каже: ,,Бранко Ћопић је био први живи писац кога сам видео. Догодило се то у јесен 1944. у Београду, у мензи Централног одбора Уједињене антифашистичке омладине Југославије. Обојица смо били у партизанским униформама. А он, први живи писац кога гледам, разочарао ме: смејао се и засмејавао све око себе. А ја тада нисам могао да замислим да се писац смеје...“.

У добу у ком је мирење са разочарењем друштвено прихватљиво понашање, данашњи човјек нема прилику ни да буде разочаран, па ни онако како је то био Ћосић... Изгледа да нема од кога... Ако се свему не мора аплаудирати јер, кажу, демократија је, а оно се свим мора бити задовољан. За калкуланте су једино то пропорције из снова... Они знају да ће, док год будемо заокупљени причом о пропорцијама груди и задњица, ,,праве пропорције“ остати зацементиране.

Aутор је писац, политиколог и новинар из Никшића

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)