Блог

Именољупци

Александар Ћуковић, Никшић

Готово да не постоје име и назив у које се обичан, прост човјек није разочарао. А том обичном, простом човјеку, неком Александру, Андријани, Антонини, Богољубу, Биљани, Симеону, Тијани... и ко зна коме све не, рекоше - Nomen est omen. Међутим, Александар и Андријана бјеху кукавице, Антонина увијек безвољна, Богољуб заклети атеиста, болесно похлепна Биљана, Симеон безобзиран, готово тиранин, Тијана исувише бучна... И у њих се разочараше једна В(ј)ера и један В(ј)ерољуб... И тако редом свијет настави да се све чвршће увјерава да име није знамење. Али, и кога забоље што није?

Неко се мудар досјети да и то именољубље искористи и, богами, успје му. Разочарења се намножише, али авај, човјек не жели да се помири са чињеницом да хамбургер у његовим рукама и није баш као онај са слике... А цијена? Чини се - ни она.

У низу суморних фасада које су кроз славну свјетску историју падале и разбијале се о тврде, чворновате главе масе, можда највећа бјеше она ,,Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei”. „Зашто је име тако незграпно и збуњујуће? ’Национална’ наговештава да је ’десна’’, ’социјалистичка’ да је ’лева’, ’немачка’ да је опет ’десна’, а ’радничка’ да је опет ’лева’! То је немогуће. Како партија може бити све то одједном?”, пита Димитри Попов нацистичког идеолога Алфреда Розенберга у роману ,,Проблем Спиноза” Ирвина Д. Јалома.

Разбила се и та фасада. У парампарчад, на атоме, на зрна, прашину. Ипак, чињенице говоре да силина тог ударца није била довољна. Или, можда главе нових нараштаја признају само ломове и ожиљке на сопственој лобањи? Вјероватно, али фасаде падају и даље. Ево и код нас неки заборавише на по једно ,,С” из назива и убиједише своје гласаче да је социјализам грана, можда најуноснија, када је у питању тршишна економија, приватизација и освајање легитимитета у транзиционим земљама. Опет име криво! Таква су имена! Подла! Навуку те!

Слагаше нас социјалисти и комунисти, радничке и ударничке партије, демократске и народне, разјединише партије слоге, уназадише странке просперитета и напредњака. Зелени се не оглашавају, далеко је ледено доба, а Сунце се гаси, по научним прорачунима за најмање пет милијарди година. Далеко је то, избори су на помолу, треба ловити мандате, јебеш супернову. Чудо су имена и називи... али није исто разочарати се у неку тамо "социјалистичку”, "демократску”, "праведну”, "слободну”, "либералну” партију, или пак у неког Петра или Валентину. Ово прво је некако више мазохистички.

Све у свему, нас једино национализам није изневјерио када су имена и називи у питању. Ваљда смо му зато тако вјерни... Национализам је човјеков најбољи пријатељ, макар именољупцима на брдовитом Балкану. А што се тиче Петра, Тијане, Александра, Валентине, Богољуба... некада се плаћала административна такса за промјену имена... Исто је и данас, али је Фејсбук јефтинији.

Аутор је писац, политиколог и новинар из Никшића