Блог

Султан умјесто султана

Александар Ћуковић, Никшић

,,Зовем се Нежурко. Ја сам чувар пута. (...) Ја сам одговоран за пут који не води никуда. То је погрешан пут. Ко пође овим путем никад се не врати“, само је једна од чувених реплика из цртаног филма ,,Изногуд“ који смо некада сви халапљиво гутали у сјајној ,,БК“ синхронизацији. Ово је само једна секвенца из епизоде ,,The Road to Nowhere“, али ваљало би се присјетити и још неких, попут епизоде ,,Чаробне успомене“ која неодољиво подсјећа на нешто без чега се данашња свакодневица тешко може замислити.

Наиме, у њој, Јапанац Хатомето Исојами, око врата носи фото-апарат који назива ,,кутијом за успомене“. Све што се њиме сними, претвори се ,,у сувенир“, односно нестане, а остане само фотографија. Занимљиви Јапанац великом везиру Изногуду, који је поприлично заинтересован да изум испроба и на доброћудном султану, показује своју колекцију слика ,,поштованих ташта, обожаване порезник и драга зајмодавац“ (са све ,,јапанским“ акцентом), додајући да код куће има таквих 12 албума. Остатак приче знате и сами.

Међутим, интересантан је основ приче, а то је да све што се фотографише нестаје, поништава се, потире, напушта стварни свијет. О постојању несталог свједочи само фотографија из апарата. И то некако неодољиво прави линк са тезом која гласи: ,,оно чега нема на друштвеним мрежама, као да га није ни било“. Оно што нијесмо видјели на фејсбуку, твитеру, инстаграму, или чему већ, није се ни десило. То се данас већ јасно тврди, јер корисници друштвених мрежа посједују добро познату интернет храброст. Ставови се јасно и олако изричу и нема ту стидљивости као код Берклија па да се, макар из куртоазије упитају ,,Падне ли дрво у шуми, а нема ко да га чује, је ли произвело звук?“. Не. С правом загребачки филозоф, доц. др Жарко Паић каже: ,,Ми смо 'конектирани' у сустав без којег више не можемо постојати“... И уопште, као да из часа у час, са сваким новим кликом, одзвања чувено питање које у књизи ,,Сами заједно“ Шери Теркл служи као поднаслов: ,,Зашто очекујемо више од технологије него једни од других“.

Него, вратимо се добром нашем Изногуду. Збирка фотографија које су настале у његовом фото апарату, албум је ствари које тренутком фотографисања престају да постоје. Данас, постоји само оно што је на фотографијама, односно друштвеним мрежама. Поређењем Изногудовог ,,хобија“ и нашег ,,фејсбучења“ могуће је извести и један занимљив закључак. Зар се на фејсбуку не представљамо онаквим каквим уствари нијесмо? Зар тамо нијесмо најљепши, најсрећнији, увијек у загрљају са познатим личностима, на егзотичним мјестима? У стварности - имамо безброј мана, знамо бити константно тужни, усамљени, а познате личности које нас грле зарад фотографије дефинитивно не постоје у нашој близини. Пролазне су таман као и ми кроз сва она егзотична мјеста о којима можемо само да сањамо и за која немамо ни новца нити укуса, али имамо фотографију... Умрла је човјекова спонтаност насукана о море камена о које се смандрљала постмодерна комуникација. 

,,Сигуран сам да је живот кренуо потпуно погрешно, јер је постао сувише визуелан: ми нити више можемо да чујемо, нити да осјетимо, нити разумијемо – ми само можемо да видимо“, биљежи Дејвид Х. Лоренс у роману ,,Заљубљене жене“. И чини се да је у праву, баш као и горе поменути Нежурко. Дакле, Изногудов албум и наш фејсбук или инстаграм албум се уистину разликују, у томе што су друга два увелико надмашили Изногуда. Он је фотографисањем успио да учини да ствари нестају, а ми да фотографишемо оно што никада није ни настало. Да је он овладао том вјештином, сигурно би постао ,,султан умјесто султана“.

Аутор је писац, политиколог и новинар из Никшића

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)