Култура

Ниже него људски

Душан Захаријевић, Лепосавић

Када се помене андерграунд, прва асоцијација је бунт, револт, критика постојећег стања и незадовољство. То је опозит ономе „изнад површине“. Али то није све што га карактерише. Он подразумева и неконвенционалност, рушење модела, искакање из калупа и уметност за мањину. Ако говоримо о музици, то би биле муке око издавања албума и спорадичне, готово случајне свирке – свирке инциденти. Али то ипак значи да их има. Један од таквих бендова који је понео титулу нејнекомерцијалнијег београдског бенда је Supernaut.

Бенд је основан 1992. године, а оснивачи су Срђан Марковић Ђиле и Миодраг Стојановић. Касније се бенду прикључује Саша Радић, а Стојановић напушта бенд. Поред тога што се бави музиком, Марковић је и признати сликар. Песме Supernaut-а карактеристичне су како због Марковићевих текстова тако и због музике. Коришћење ритам машине, поред разних ефеката и гитаре, песмама даје посебну боју. Наиме, бенд је и почео само са две ритам машине, али како се развијала техно музика и DJ култура стекла се потреба да се ствари у бенду мењају, па су увели и гитаре како би се одвојили од новодолазеће културе и остали субверзивни. Били су једна „пластична антирок скупина“ – како је Марковић у једном интервјуу описао бенд. Како се логично може закључити, таква антирок скупина једино може градити  антикаријеру која долази као резултат опредељења за андерграунд и аутентичност.

Supernaut је “субверзија колективне представе о стандарду” – да се послужим речима Срђана Марковића. А свако подривање стандарда баца нас на ивицу егзистенције. У случају Supernaut-а то иде чак дотле да је последњи албум Побуна машина самиздат. Није лако бити андерграунд и имати површину над главом, a у исто време издржати тежину аутентичности. Аутентичност је застрашујућа. Тако је са свим оним што се не може сместити у познате и већ постојеће оквире - страх од непознатог. Као што каже песма Једини:

Ја нећу да будем као сви

Ја нисам као сви остали

Ја сам једини

[...]

Оригинал, остали су фалш.

Разбили су калуп по коме су ме правили

Аутентичност је и непристајање на конвенције и једнакости у смислу да је једнакост каква нам се намеће, заправо, униформизација. Погрешно схваћена једнакост произвела је једноличност:

Сви људи су једнаки

Баш ми жао што сам једини

(L.S.D.B.)

У таквом систему једнакости сви добијају исто – ништа:

Земља, земља све је исто

Свима исто, свима исто

Свима исто, свима ништа

Свима ништа, свима ништа.

(Тиранија)

Плуралитет идеја и свега осталог је само привид, као и разноликост коју плуралитет подразумева. Све што је изван стандарда је отпад. А управо тај отпад указује на једнолику разноликост каква данас постоји. Долази се до тога да је све само привид, односно лаж. Свет је конципиран на лажима и обманама:

Чињенице и лажи, и све лажи, хрпа лажи

Свет у амбалажи од лажи.

(Радио Митоманија)

Конзумирамо лепо упаковане лажи, постали смо уједно и највећи произвођачи и највећи потрошачи лажи. Због тога љубав никад није ни била љубав, већ само лаж:

Љубав живи од лажи,

Љубав не види ништа.

(Ели)

У овој песми Ели треба обратити пажњу на један стих који би могао да послужи као опис данашњег стандарда лепоте, што опет алудира на положај љубави у савременом друштву,  а то је стих:

Кармин и пудер и ореол од мува.

На основу овог стиха можемо наслов песме схватити као женско име и читаву песму сместити у контекст односа према жени, али, с друге стране, значење се проширује увођењем стиха с краја песме који гласи:

Ели, Ели, лама савактани.

Ови стихови алудирају на Христове речи када се, разапет на крсту, обратио оцу и у преводу значе: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ На тај начин песма добија двоструки смисао. Алудира на одсуство бога, али и на одсуство љубави изражене кроз жену. Заправо, и бог и жена упућују на љубав, а како је љубав лаж, ни ово двоје не могу бити другачији:

Сви богови лажу, сви богови умиру

[...]

Све богове пре мене збрисало је време

Ја сам последњи бог, последњи бог

Ухваћен у замци вечности

Све што сам створио уништићу сада

Не постоји љубав, не постоји нада

За слепу веру награда је бол

(Jubelo)

На сличном принципу удвајања смисла функционише и песма Мајко у којој на једном нивоу значења имамо обраћање мајци, а на другом Богородици, мајци милости. Музика у овој песми подсећа на опело, на погреб, са елементима црквеног певања које се провлачи кроз мелодију.

У вечној тами, о, мајко

Твоја доброта моја једина светлост

На мору бескрајне љубави таласи се дижу

Нека приме моје тело, ово грешно трошно тело

Ох, мајко.

Кроз затворене очи ја видим, видим живот

И видим љубав, и видим радост обећане мени

Обећане само мени,

О, мајко,

Прими ме назад у себе.

Последњи стих је нарочито ефектан и не напушта принцип удвајања смисла. Спас од наопаког света је у повратку у утробу мајке, у време пре рођења, али и у повратку мајци (Богородици) као духовном уточишту. Песме, дакле, не функционишу само на једном нивоу и у једном контексту.

Нема ничега у изокренутом свету који, будући да је и сам празан, празни и нас. Нико не воли, нико не жели и никога није брига (Кашика). Живот је скок у бездан. Човек је изгубљен у градовима, у речима, изгубљен у самом себи (Нервни систем). Тако изгледа колективна представа стандарда сагледана са стране, из „подземља“. Човек се сакрио дубоко, ниско – ниже него људски (Ниже него) и празним очима гледа испражњени свет. Као да је потребно чудо да се преживи, али ни њега нема ни у једној улици, ни у чијем срцу. Људи не могу даље од своје пале природе, отуда Марковић иронично пева:

Исус наша судбина

Сви на крст, сви под крст

Истину немој неко да је рекао.

(Мајка милости)

Истина се не може сагледати на површини, унутар конвенција. Треба напустити утврђене оквире како би се дошло до ње. Тек тада можемо препознати лаж, али то по цену прилепљивања етикете отпадника, избрисаног грађанина. Јер у свету једнакости нема подједнаких шанси. Савршен свет се открива као несавршен, испуњен пластичним осмесима, пластичним цвећем, у коме се ништа не мења. Људи на власти су звери гори од звери, прождиру све. Еволуција иде у погрешном смеру (Звери). Човеку је угушена моћ спознаје и сведен је на пуко несвесно битисање - мали човек у малој земљи:

То је била мала, врло мала земља

Врло мало времена за губљење

Зато су зидали ниске плафоне

Да им не би порасли сувише велики људи

Толико би места за мале људе

Одузео један стварно велики човек.

(Мала земља)

Тако живот постаје Ништа, кретање „право напред у нигде“ (Шифра).

Овакво виђење стања Supernaut нам доноси са ивице са које посматра и исписује дневник краја света (Трон агоније). Лажи и преваре су утемељене на страху народа. Истина се држи испод блата, а народ у сну - о чему говори песма E pluribus unum. Ова реченица: „E pluribus unum“некада се налазила на америчком печату и касније на новцу, а значи: „Један из мноштва.“ Алудира се на Америку која је настала спајањем својих тринаест колонија. Занимљиво, и ова реченица има тринаест слова и служила је као национални мото. Касније је замењен новим: „У бога ми верујемо“, који се данас налази на новчаницама. На овом примеру се приказује лицемерје и пардокс савременог друштва које се чврсто држи националног мота: „У бога ми верујемо“, исписаног на долару док „пендрек по кичми пржи“. Али једини бог је, заправо, долар и због њега су сви спремни да започну рат. Од изобиља и једнакости не добијамо ништа:

И нико неће добити ништа

У земљи изобиља и незнабоштва

Јер е pluribus unum и значи

Све једноме из мноштва.

Supernaut и после толико година остаје дубоки андерграунд, реакција на стандард која ће постојати све док постоји и друштво утемељено на превари. Не ради се о подривању норми ради подривања, већ о артикулацији става као рефлексије времена – како би рекао Срђан Марковић.

 

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)