Култура

Вечна актуелност албума "Тhe Wall" Пинк Флојда

Aутор: Иван Базрђан

Шон Еванс, Роџер Вотерс: Роџер Вотерс, Зид

И тридесет и седам година након објављивања један од најбољих рок албума свих времена, не само да има култни статус у алтернативним круговима поштовалаца нешто тврђег звука, него се манифестовао као један изузетно вредан и општеприхваћен музички феномен, чије преслушавање није више ствар припадања одређеној скупини људи, него је заправо познавање Тhe Wall-а ствар опште културе. Као општеприхваћена уметничка чињеница Тhe Wall се првенствено наметнуо својим универзалним вредностима, које нису сезонског карактера, већ деценијама опстају као једна од утицајних смерница које обликују мишљење поп културе. Али, упркос огромној планетарној популарности овог студијског албума, мислим да смо ипак сведоци времена у ком се The Wall-у више поклања пажња зато што је, хипстерски речено, слушати овај албум cool, него што се неко озбиљније упушта у анализу онога што он заправо представља.

Идејни творац пројекта Роџер Ватерс управо филмом насловљеним исто као и албум покушава да нам поново скрене пажњу на ову, сада већ слободно могу профетски рећи, шекспировски трајну универзалну музичу поруку, која је након бриљантне анимирано-игране екранизације Алана Паркера из 1982. године поново добила форму покретних слика. Сви ми који смо били на Вотерсовом концерту у Арени пре, сада већ скоро, четири године, моћи ћемо поново да уживамо у изузетном аудио-визуелном перформансу, који највише подсећа на рок оперу, која је уједно и једна од најреволуционарнијих музичких појава 20. века. Стога овај филм има у неку руку форму, услед експанзивне интернет свеприсутности и сведоступности, давно запостављеног жанра концертног DVD-ија, али, поред читавог концерта, филм садржи и бројне Вотерсове интимне исповести које су врло брижљиво монтиране између песама. Такође, филм ће омогућити свим оним лењивцима, који су конформистички уживали само у квалитетној Пинк Флојд музици, да напокон обрате мало пажњу и на текстове Вотерсових песама којих се не би постидео ни неки врхунски светски песник.

Занимљиво је свакако било читати текстове на интернету посвећене овом албуму и филму, али оно што највише боде очи јесте да сви своју анализу заснивају само на једном од многобројних полазишта за тумачење овог комплексног албума. Наиме, иако није потребно да уложите неки велики умни напор да бисте се пробили кроз конотативна значења албума, јер су текстови песама врло експлицитни и лако проходни, сви као да намерно превиђају неке лајтмотивске елементе, како филма, тако и албума. Већином клонски учестало све анализе почињу и завршавају се причом о трауматским искуствима главног јунака Пинка, који се постепено затвара у себе градећи непробојни зид према спољном свету, што ће кулминирати у шизофрена цепања и удвајање идентитета са измишљеним неонаци диктатором. Наравно, несумњиво је да су ово врло битни делови Тhe Wall приче, али оно што мене више занима од психичког растројства главног јунака ове рок опере, јесте шта је примарни узрок његове трауме.

Ако бисмо приступили овом уметничком делу, сада већ застерелом, али понекад врло корисном психоаналитичком методом, оно што би  првенствено био наш задатак јесте да откријемо главне трауматичне окидаче, који су проузроковали да главни јунак буде психички лабилан. Прво бисмо, наравно, пошли од несрећног детињства главног јунака, па бисмо преко трауматичних искустава из школе стигли до одраслог Пинка и његове несрећне љубави и на крају би уследио, у анализама често изостављан, његов судар са суровим врлим новим светом. Али, да ли тај судар наступа на крају, или је он још од самог почетка присутан као сусрет, у детињим очима, са неком невидљивом и немерљивом силом (касније ће се та сила искристалисати као важећи светски поредак), која је главном јунаку отргла оца већ у самом зачетку осудивши га на пропаст? Настављајући да пратимо Вотерсов концепт пред нама на зиду, који представља урбано-модерни простор изражавања, постепено израња оштра критика суровог савременог света и његовог тоталитарног устројства, коју најлакше можемо упоредити са Орвеловом антиутопијом. Вотерс неће пропустити да прикаже лицемерје владајућих слојева који настоје од нас да направе само послушне утваре, које ће све слепо и по наређењу извршавати да би на крају свог животног века били бачени на отпад и замењени новом линијом непреиспитујућих бескичмењака.

Снимак концерта пажљиво приказује читав процес упропашћивања и планског потискивања људске индивидуалности, које започиње лошим кућним васпитањем, а које се системски наставља у школама, које нису више установе знања, већ су се претвориле у фабрике за експресну производњу покорних слугу. Зато је врло важан онај чувени поклич „We don’t need no education, we don’t need no thought control“, у ком се први део може превести и као „Нама не треба одгој“, што би, у светлу теорија генетског инжењеринга можда било и исправније, јер врло су ретке образовне установе које се данас нису претвориле у одгајивачнице мисаоно подобних елемената.

 Филм илустративно упечатљиво преноси и врло ангажовану антиратну и антикорпорацијску поруку која је Вотерсов заштитни знак. Наравно, ово ће мудри, или боље рећи лукави, тумачи готово по правилу прећутати и никад се неће запитати зашто морају и даље да беже у склоништа када се обећање врлог новог света уздигло под облацима (Good bye blue sky), јер, ако већ Вотерс о томе труби читавих 40 година, зашто би они своје хипокритски чистунске текстове прљали критиком западног начина живота и тако себе стављали у неугодну ситуацију. Много је лакше зажмурити и намерно превидети да из бомбардера на Зиду заправо не испадају бомбе, већ да је Вотерс метафорички проницљиво ставио да из утробе летеће немани испадају симболи (долар, мерцедес, Шел ојл, религијски знаци, идеолошки знаци...), који су заправо прави разлози што се читава планета и даље гуши у крви.

Поред снимка читавог концерта, филм садржи и једно потресно интимно Вотерсово путовање на гроб оца ког није упознао, јер је погинуо у Другом светском рату. Причајући о свом удесу, али и о удесу његовог оца који није упознао свог оца, јер је погинуо у Првом светском рату, Вотерс, кроз слику породице у којој генерацијски деца одрастају без очева због туђег рачуна и туђих интереса, поново шаље једну снажну антиратну поруку. Такође, поред писма обавештења о очевој погибији које је његово мајка добила, Вотерс са собом кроз читав филм вуче и једну књигу. У питању је роман Страх Габријела Шевалијеа, у ком се радња одвија у Првом светском рату, а који износи занимљивиу и тачну теорију да се читаво људско постојање обликује и усмерава одржавањем непрестаног осећања страха. Како то функционише у реалности можда најбоље осликава сада већ документарни класик Мајкла Мура Фаренхајт 9/11.

Овај филм биће права посластица за све љубитеље Пинк Флојда, иако нажалост више не наступају заједно, и Роџера Вотерса, а поред ауторових снажних порука, филм обилује и одличним снимцима концерта, као и екстатичним приказима лица загрижених фанова Флојда, која можда и најбоље сведоче о правој вредности ове музике. Такође, ово је и одлична прилика за све они који се до сада нису упознали са Пинк Флојдом да то ураде преко овог, композицијски врло једноставног, филма, јер, како смо већ рекли, преслушавање овог албума не треба да буде исказивање припадности некој дисидентској групи људи, већ треба да буде ствар опште културе и доброг васпитања, јер ако ништа друго, овај албум вас учи једној врло важној ствари, а то је да треба да мислите својом главом.