Култура

Марлон Брандо и даље живи

Aутор: Иван Базрђан

Стеван Рајли, Слушај ме, Марлон (Listen to me Marlon)

На овогодишњем фестивалу Новог британског филма Fish and chips, који се другу годину заредом одржава у нашој земљи, највише пажње засигурно је привукао, поред вестерна Земља без закона са Мајклом Фасбендером у насловној улози, документарац о делу и лику Марлона Бранда. Редитељ филма преслушао је стотине сати до сада необјављених Брандових архивских аудио снимака, које је укомбиновао са његовим интервјуима и интервјуима о њему, као и са инсертима из филмова, што је као завршни резултат дало филм сачињен од самог Бранда.

Наратор у овом филму не постоји, редитељ га је елиминисао, а уместо водича који би нам објашњавао разне фазе глумчевог живота, филм је својом брижном и прецизном композицијом довољан самом себи – присуство неког трећег лица сасвим је непотребно и сувишно. Зато овај филм има форму Брандове интимне исповести, која успоставља врло блиску везу са гледаоцем, те сам током гледања имао утисак да се филм постепено претвара у мој мисаони дијалог са познатим глумцем који за циљ има размену животног искуства. Креирању овакве несвакидашње импресије највише је допринела дигитална сајбер конструкција Брандове главе која чини да и овако бесмртни глумац буде још присутнији и чулније опипљив. Такође, оштри резови које редитељ прави учинили су да се глумчеве мисли као и снимци не нижу хронолошки линеарно, па филм добија форму идентичну току свести, а гледаочев рефлексивни дијалог са уметником понекад мења место са улогом психоаналитичара, која вам се неизбежно намеће, јер, слушајући његове најинтимније страхове, грехе, размишљања, заиста је немогуће одупрети се нагону и мисли како да му помогнете неким својим утешним коментаром, размишљањем, иако, дубоко у својој свести, ви знате да је сваки ваш напор узалудан, јер је глумац давно напустио овај свет.

Филм лепо и занимљиво прати развој Брандове глумачке каријере која се након улоге на Бродвеју у представи Тенесија Вилијамса Трамвај звани жеља и истоименог филма, који је режирао Елија Казан, винула у неслућене висине. Редитељ паметно не ставља акценат на Брандове многобројне глумачке награде које су несумњиво заслужено добијене, већ највећу пажњу посвећује његовом реформаторском методу и начину глуме. Учен на глумачкој академији Стеле Адлер, која је своје виђење глумачког заната преузела од чувеног московског позоришног редитеља Константина Станиславског, и учинила да до тада монотона и увек иста издања кицошки настројених холивудских суперстарова буду замењена пажљиво припреманим и врло психолошки захтевним улогама. Ту се можда и крије главни разлог зашто је Марлон Брандо напустио позориште и славну улогу Стенлија Ковалског, јер, ако узмемо главни постулат Станиславског који каже да глумац треба да призове неку своју емоцију из прошлости и да је искористи како би улога била што успешнија, онда треба да нам је јасно да Бранду никако није било лако да глуми насилну особу која га је највише подсећала на фигуру свог оца алкохоличара.

Није на одмет ни напоменути да је Станиславски брзо одустао од ове методе пошто је приметио да глумци врло често упадају у стање хистерије, а није ни тајна да је и сам Брандо често западао у таква расположења током играња Вилијамсове представе на Бродвеју. Он је чак и презирао ову улогу највише због чињенице што га људи на улици уопште више нису доживљавали као засебну људску индивидуу, него су га поистовећивали са улогом коју је играо. Марлон Брандо није волео терет славе који му је наметнуо култ једне од највећих поп икона двадесетог века, а највише га је нервирало што се пред многобројном, најчешће хистерично настројеном, публиком осећао попут животиње у зоолошком врту у коју су сви дошли да буље. Једина позитивна страна славе била је могућност да лако удовољи свом огромном сексуалном апетиту, што је резултирало, како он сам каже, да је успео да расеје своје семе широм Земљине кугле.

Важећи за једну од најповученијих холивудских звезда, која је, зарад што веће приватности и одмора од неподношљивог модерног света, одабрала да проведе неко време осамљена са најужом породицом у резиденцији на Тахитију, Марлон Брандо је највише привлачио медијску пажњу кад би га задесила каква велика несрећа. Медији су се хранили његовим глумачким неуспесима након гламурозног почетка који су прекинути са бриљантним улогама у Куму, Апокалипси данас и Последњем тангу у Паризу, а највише на тапету новинара-лешинара био је у тренутку када је његов син убио ћеркиног дечка, након чега је она извршила самоубиство. То су вероватно и најтежи моменти у Брандовом животу које редитељ није испатетизовао, већ их је учинио врло људским, а као неизбрисиво сведочанство остају стравичност и неизвесност људске судбине која, упркос огромној слави и новцу, све оно што је Брандо презирао, не може безбрижно да се развије.

Током гледања филма нећемо бити ускраћени ни за гомилу Брандових контрадикторности које га још више приближавају обичном човеку. Најинтересантнији су они супростављени ставови који се тичу глуме у којима он врло често час заузима антихичкоковско виђење глумца где се он намеће не само као средство које режисер користи, већ као јединствени уметник егоиста који је у стању да преправи сценарио и да у филму чита редове које је сам написао, до чистог плаћеника који је ништа друго до редитељева продужена рука која је дошла ту само да одради шта му се каже и згрне гомилу пара. Упечатљиво су приказани и конфликти са помало лицемерним редитељима, попут Кополе и Бертолучија, који се нису либили да га опљују након завршеног посла, иако су одлично познавали његов чудновати свађалачки менталитет, и иако су његове улоге биле те које су прослављале њихове филмове.

Поред очигледности да је Брандо највише бирао да глуми људе који су били у могућности да пруже неки нови и потпуно другачији поглед на свет (Сајонара, Вива Запата, На доковима Њујорка, Кум, Одметник, Једнооки Џек, Последњи танго у Паризу) он, што је и најважније, ни у приватном животу није занемарио могућност да себе, паметно користећи статус планетарно популарне особе, стави у службу хуманости и борбе за људска права. Сада је већ чувено његово одбијање да прими другог Оскара за најбољу мушку улогу у филму Кум  и слање Индијанке да прими ову престижну награду, која се све мање повезује са правом вредности филма, а све више доводи у везу са гламуром и фештом. Заиста је била потребна велика храброст да Америци, задојеној идејом америчког сна, који се засигурно распршио са каубојем Реганом и доласком корпорацијске Америке, у брк срежете неке истине које се и дан данас кукавички и лицемерно гурају под тепих. Такође, у земљи која од својих првих дана претворно представља себе као земљу једнаких као неизбрисиво сећање ће остати снимци масе разјарених расистички опредељених људи, који гањају Бранда са натписом ЉУБИТЕЉ ЦРНЧУГА, само из разлога што је искрено подржавао пацифистичке идеје Мартина Лутера Кинга.

На крају текста о овом заиста узбудљивом и врло паметно организованом документарцу изнео бих још једну занимљиву Брандову теорију. Наиме, Брандо тврди да у сваком човеку лежи глумац, јер глума није ништа друго до уметност лагања да сте неко други, а сваки обичан човек често је принуђен да лаже у најразличитијим животним ситуацијама. Ако добро лажете, то јест, ако неко истински поверује у ваше лажи, то значи да сте у Брандовим очима потенцијално успешан глумац. Ако узмемо ову Брандову теорију као истиниту, да ли то значи да смо сви ми помало Марлон Брандо?