Култура

(Бивши звук – ехо)

Тренутак пред губитак свести

Душан Захаријевић, Лепосавић

Ехо је последњи траг звука, често половичан и нејасан, када звук лагано ишчезава и претвара се у тишину. Слично је и са животом. Последњи тренуци живота који се гаси јесу ехо, последња опомена да је живот постојао и да нестаје. Опасно постаје када читав свет доспе у такво стање, када живот постане само одјек бившег живота. Из ове тачке може почети прича о Block out-у, бенду који је управо о таквом стању певао.

Бенд настаје крајем 1990. године под називом Ad hoc. Међутим, у Македонији је у то време већ постојао бенд са тим називом, тако да мењају назив у Block out. Назив је преузет из енглеског језика и у сленгу значи „последњи тренутак пред губитак свести“. Овај назив савршено одговара бенду, с обзиром на музику коју су стварали и оно о чему су певали. Говорим у прошлом времену јер бенд од 2013. године не постоји.

Може се рећи да је музика Block out-а ехо свести. Чест коментар је да у њиховим песмама преовладава мрачна атмосфера, што и није нетачно. Оно о чему певају и начин на који певају јесте тежак. Не ради се о оној инфантилној тежини коју смо имали код Краља Чачка, већ о једној другачијој тежини која наличи на предсмртну агонију. Када кажем да су песме ехо свести мислим управо на тренутак пред губитак свести, тренутак гашења и ишчезавања. Свет је доведен у стање одумирања, људи одавно не распознају живот по срећи и љубави, већ по болу. Свести нема у таквом свету, само одјек који се разбија у ништа. Све је труљење и распадање и из свега избија смрад, једино још дисање подсећа на живот:

Не једем, не пијем,

смрдим, трулим,

распадам се, дишем.

Дакле, жив сам.

(Блентостамин)

То више и није живот, већ ехо живота. Сходно томе, људи не умиру него одумиру. Међутим, проблем је то што се не ради о самој смрти већ о животу без живота, о животу који мирише на смрт. Као да је свет мртав и пре смрти и лагано одумире и ишчезава. Не можемо рећи да је такав свет испражњен, он је испуњен болом, јер једино то остаје да одржава свест о животу:

Бол, бол живи, не престаје.

Претвара очај у бес,

он продужава живот

док гледаш у зид,

он ти не да да себи

улепшаваш снове.

(Бедем)

 

Код Горибора се нада још увек назирала као бледа сенка, а у свету о коме Block out пева и нада је мртва:

Читав живот живео за један дан

који никад није дошао,

а нада последња страда и умрла је

шта ћемо сада.

(Дан који никад није дошао)

Читава ова атмосфера карактеристична је за град, па се град доживљава као „дно слободе“ (Бунар жеља не постоји). Онај смрад града о којем пева Горибор увукао се у људе, па сада и они смрде:

И свима је јасно

пут завршава јамом.

Дубоко у њу тонемо,

ал' смрдимо до неба,

ни он неће  да нас извади

(Најдужи је последњи сат)

 

и миришу на скору смрт (Чаробни акорд). Од оваквог града плодније је приградско ђубриште, једино још оно представља некакво извориште нових идеја:

Пријатан дан на приградском ђубришту,

кисели мирис привлачи птице.

Ово је рај за озбиљне разговоре,

ово је хектар нових идеја.

(Депонија)

Човек је већ одавно мртав само што то не примећује (Трење). Јер ако нема живота, тешко је одредити шта је смрт. Тешко је наслутити смрт у мртвилу и ништавилу. Нема веровања у смисао живота, у неки виши смисао, па самим тим нема ни живота. Јер тамо где је све изједначено све се и поништава. Нема више места за бога нити за ишта што је било или постојало. Као да се ништа није догодило пре нас, осим нас (Техно... логија). Ако нема живота, нема ни осећаја, ни сећања, ни знања. Ако нема бога, нема ни казни ни греха:

Бог је умро, тачно знам

више не кажњава.

(Живот) 

Читав „модеран свет је изван контроле“ (Секира), без икакве идеје и смисла, без снаге и жеље за покретом. Само тешко болестан себе види као човека (Ако имаш с ким и где). Безидејност и бесмисао човеку одузимају моћ да дела, па тако умртвљен и обесмишљен не може ни да се преда јер се није ни борио (Све што могу рећи). Као што се да наслутити, у таквом свету нема места ни за љубав. Она није страх од самоће као код Горибора, већ је само магла, нешто што је постојало, али је сада немогуће и неухватљиво јер не може се волети кад се нема чиме:

Љубав – магла изнад површине.

Волиш како када немаш чиме.

(Проклетије)

Једно потпуно дисторзично стање, разводњеност и разливеност свега. Време када чак и мизантроп ћути јер нема шта да каже, време које је убило сатиру. Прошло је време за смех јер ништа није смешно. Смеју се још једино деца јер „не знају да треба да порасту и да други избор немају“ (У кртогу). Смех једино још долази из незнања и одсуства свести. Оптимизам не иде без ироније:

Жене су трудне,

биће свежих војника.

(Звездане стазе)

Иронија разбија сваку сигурност јер уноси двосмисленост, а ако нисмо сигурни, не можемо да реагујемо и да се одредимо према свету. Све је „тежак случај пакла“, као што каже истоимена песма. Немогуће је одредити јасну границу и све је као трчање у круг без циља.

Музика Block out-а је дефинисана као готик рок, дум метал, алтернативни рок. Као и увек, нема прецизног одређења. Постоји разлика између ранијих и старијих песама, осећа се и у звуку, и у мелодији певања, и у тексту. То је очигледно ако узмемо, на пример, песму Сањај ме са првог студијског албума Црно, бело и сребрно и песму Тежак случај пакла са последњег албума Ако имаш с ким и где. У њиховим песмама постоји распон од дисторзије до акустике, од брзине и агресивности до пасивне тежине и меланхолије. Карактеристични су и ефекти попут реверба и дилеја који песмама дају управо оно што се жели постићи - осећај тежине и нејасности, дочаравају тренутак пред губитак свести када све постаје разливено, губи се, бледи и гаси се као ефекат fade out. Песме Block out-а су, заправо, fade out свести.

Празне су речи, њима се ништа не може рећи све и да се хоће. Човек нема снаге да избаци последњи дах и да изговори реченицу:

Ево ти речи ти склопи реченицу,

ја немам снаге да избацим дах.

Љубав, слобода, и осмех, и срећа,

и суза, и мржња, и туга, и страх.

(SDSS)

Глас без гласа и реч без речи. Пред налетом ништавила глас се повлачи у манастир:

Цртежи и хумореске мењају ми стил,

мој глас данас одлази у манастир.

(Манастир)

Стално се креће испочетка и стиже на исто место, вечито гладан и сам човек стоји као путоказ за глад (Бедем). Али није само човек уморан, уморио се и бог спашавајући вечно палог човека:

Очи велике, он њима види све,

ал' он је тако стар, он нема нерава.

Осрамоћен и сед, у очима му лед,

иста улога две хиљаде и кусур година.

И никад неће стићи,

никад, на време.

(Никад (Две хиљаде и кусур година))   

Љубав и смрт подједнако боле, а живот је разапет између два бола (Рођенданска песма). То зна само онај ко је волео. Љубав и смрт повезује осећање бола, а то је оно што испуњава и живот, па самим тим и он боли. Тако је све изједначено – љубав, живот и смрт. Да би се свет овако сагледао потребна је дистанца, промена перспективе гледања. Треба на тренутак променити угао, одупрети се свеопштем ништавилу и довести себе у стање свести:

Вертикално гледано

све је тотално другачије.

Синоними губе смисао,

Синоними губе смисао.

 

Вертикално гледано

ја сам проклети атеиста.

Бог мио је сведок то је истина,

бог ми је сведок то је истина.

(Вертикално гледано)