Култура

Звуци из блата

Душан Захаријевић, Лепосавић

Недавно сам читао чланак о савременом underground бенду Краљ Чачка у коме пише да је гитариста и певач, а уједно и фронтмен бенда, Ненад Марић, прави „харизматични забављач с поруком“. Ова одредница није нетачна, али ово „забављач“ свакако не треба олако схватити, нарочито када се ради о Краљу Чачка. Његову музику је тешко прецизно дефинисати, жанровски или у било ком другом смислу. Мада ни сам Марић, како је говорио у интервјуима, не пати од тога да своју музику дефинише.

Краљ Чачка је настао 2000. године и још увек није објавио студијски албум.Његова музика јесте спој блуза, џеза, фолка и других жанрова, а све то као резултат жеље за континуитетом, за реинтерпретацијом традиције. Као прави Елиотовац наслања се на традицију и из ње извлачи оно најбоље, старе вредности доноси на нов начин, ставља их у нови контекст. Он је тај

            С ципелама старим уз нове звуке ветра.

                                                     (На маргини)

Његове песме не можемо другачије посматрати него као спој музике и речи.

Сам назив Краљ Чачка, како је Ненад Марић у једном интервјуу рекао, може да се тумачи као „краљ блата“, јер Чачак на турском значи блато. Тако је он, заправо, краљ свог блата. Његова музика и његове песме су из блата, али из блата у коме он влада. Заиста занимљива основа на којој ствара, занимљив оквир у који је сместио своје стваралаштво, занимљива позиција из које посматра свет. Забавно и са поруком, као што је писало у чланку. Али ствара се осећај да та његова забавност навлачи тежину. То се осећа и у песмама. То је она округла туга иза осмеха из песме Како изгледа јутро:

Дођи да гледам у твоје очи

Док слушам дрво како дише.

Округлу тугу кријеш иза осмеха.

То је она дурска тежина (посматрано из аспекта опозиције дур : мол), јер је познато да су молски акорди тужни и меки, а дурски весели и тврди. Као да се уводи једна нова врста тежине када је све весело и безбрижно, али истовремено и толико тешко и озбиљно. Округла туга иза осмеха превучена преко дура. То у нама ствара осећај лепог које је толико лепо да изазива бол и самим тим престаје да буде само лепо, лепо које претерује, као што кажу стихови из претходно поменуте песме:

А и то дивно претерује силно,

И то дивно није дивно.

И ту се лажи увуку под кишобран. 

                                       (Како изгледа јутро)

Овакав осећај, може се рећи, донекле одређује музику Краља Чачка и то је оно што је прати и што налазимо и у другим песмама. Сама помисао на музику из блата буди такве асоцијације.

У песмама Краља Чачка  чује се нешто инфантилно, безбрижно и весело. Као ехо, призвук нечега што више није само безбрижно и весело, већ је попримило и теже и озбиљније тонове. Отуда у песми Добро јутро, људи! одзвања детиња веселост док се пева о рату. Основна мелодија ове песме је, заправо, мелодија дечије песме Кад си срећан, а песма почиње стихом:

Добро јутро, људи, наставља се рат.

Чак је и метрика у овим песмама слична, а број слогова у неким стиховима је исти. Наравно, благих измена и одступања мора бити, али задржана је она нота наивности која поентира у комбинацији са текстом. И опет долазимо до претходно формулисане дурске тежине, односно сада инфантилне тежине или инфантилне озбиљности. Други стих песме јесте фраза

И у овом рату брата убија брат.

али везник и на почетку је битан, јер упућује на понављање, на нешто што се толико пута дешавало и још увек се дешава, на један бесмислен цикличан процес. Цикличност је видљива и у композицији строфа. Прва строфа почиње поменутим стихом

Добро јутро, људи, наставља се рат.

и овим стихом се и завршава прва и свака следећа строфа. Дакле, читава песма почиње и завршава се истим стихом, што је циклична форма. Све оно што се десило између првог и последњег стиха, све што је речено тако и остаје да се понавља. Као процес затворен у себе из којег је тешко изаћи и који је тешко прекинути.

Песме Краља Чачка изражавају савремено стање, упућују на друштво, државу, свет – на човека. Оне доносе слику света створену поигравањем мелодије, ритма и речи. У том контексту је занимљива и песма Деда Мраз је шворц, у којој Марић разбија стереотипну слику Деда Мраза као некога ко носи поклоне и усрећује децу. Његов Деда Мраз је мртав пијан и шворц, а уместо играчака носи џак пун муке:

Хај-хо, хај-хо, хај-хо, хај-хо.

Деда Мраз је мртав пијан,

Деда Мраз је шворц.

Под леденом липом ваља се у снегу,

Тражи капу, рукавице, своје мисли и шал.

И са празном боцом вина и џаком пуним муке

И неке девојке са Дорћола је хватао за дупе.

Ово је једна демистификација Деда Мраза, након разбијања илузије остаје само човек. Деда Мраз је продукт наше свести, наша идеја.Заправо, Марић се у овој песми поново користи нечим што се везује за детињство, користи дечију илузију да би је разбио, јер таква поломљена илузија је слика света. То је свет у коме

Са неба место снега ситна пластика пада.

Да ли знаш да магла никада не излази из града?

И месец је направљен од јефтиног картона.

Неко је пуцао у смисао испод лампиона.

                                                        (Деда Мраз је шворц)

Убијен је сваки смисао, све вредности, а то је најбоље представити убијањем једне човекове представе укорењене у детињству. Али зашто баш детињство? Прва асоцијација на детињство је свакако невиност и безбрижност. Преношење тих карактеристика у садашње доба директно значи њихов крах, искривљење. Нема више оне детиње чистоте и радости, остаје само пукотина у свести која се зове стварност:

Дечије игре - смешне ствари.

Ко је велик, а ко мали?

Ја, па ја! Не ти него ја, па ја!

                                (Конац нам је претанак)

И кроз ту пукотину Марић гледа у свет:

Кроз исти прозор гледамо у различиту ствар.

                                                         (Конац нам је претанак)

Отуда се на деструкцији детињства и свега онога што се за детињство везује гради слика света, јер је она у знатној мери појачава. Још у једној песми се Марић дотиче детињства, На маргини – када каже:

Док се деца смеју, одрасли се плаше

Свих тајни што на рубу стоје још одавно

Згажене на путу, бачене у страну.

Човеков страх од непознатог и његова инертност долазе са „одрастањем“ и то је оно што је убило Деда Мраза.

Наиме, успоставља се вертикала која продире дубље од детињства. Пуца се у прошлост, јер да би се убио смисао треба пуцати у корен, у сам зачетак смисла. Али долазимо до тога да се слика света гради распадањем представе о Деда Мразу, што значи да распадање старог смисла рађа нови. И управо то је поступак којем Марић прибегава: у старим ципелама уз нове звуке ветра. Његову музику треба посматрати у корелацији са текстом, његову забавност треба схватити озбиљно. У том контексту јасна је његова обрада песме Јована Јовановића Змаја Ала је леп овај свет, у којој Марић реинтерпретира Змаја:

Куда иде овај свет?

Где је поток,

Где је цвет?

Где је њива,

Где је сад,

Где је сунце,

Где је хлад?

Где је Дунав злата пун?

Где је трава,

Где је жбун?

Ко то пева не знам гди?

Где је срце,

Где си ти?

Све оно што Змај истиче као лепоту света одједном постаје гомила питања, негација те лепоте и сумња у њу, што је, опет, поступак грађења слике света. Јер савремени свет не зна куда иде, не зна где је цвет, где је поток, сунце, трава, срце... Стога наслов Ала је леп овај свет постаје ироничан, поприма другу конотацију. Док се Марић пита о свету, он га одређује, описује, дефинише. Свет се дефинише питањем, па је стога питање истовремено и слика света. И ево још једног додира са детињством. Срушено је још једно обележје детињства, а срушила га је стварност.

Иронија није случајна у песмама Краља Чачка, већ има тачно одређено место и намену. То је још један начин да се представи свет данас. Тако у Песми о кукању мишеви кукају зато што их више не јуре мачке, сви кукају и чекају чудо:

Кукају деда и баба,

Тата и мама.

Са њима заједно кукаш и ти.

Сви редом кукају,

Чекају чудо са гране,

А са гране виси само један лист.

Иронија у овим стиховима допуњује смисао, тј. прецизније га одређује. Колико је свет изврнут и наопак видимо у песми Јесен у којој мишеви једу мачке за ручак, лист поједе црва, а цвет сломи жалац пчели:

Миш је мачку појео за ручак,

Мрав је штиклом убио слона.

Цвет је пчели поломио жалац,

Лист је црва смазао до пола.

Интересантно је колико мелодије ових песама одају неку наивност и једноставност, што се не може рећи за смисао. Заправо, смисао и јесте у наивности која у овим песмама функционише као упозорење. Смисао се открива кроз наивност као што се слика света открива кроз изврнуте слике ствари.

Марић се поиграва са различитим поступцима стварања, користи разне форме од телевизијских реклама до временске прогнозе. Песма Маркетинг заиста звучи као музика са телевизијских реклама или TV shop-а уз, наравно, иронију:

Продајем, купујем,

јефтино препродајем

Српкиње, Румунке,  Рускиње и Бугарке.

Маркетинг TV...

Његова временска прогноза не говори о времену у земљи (атмосфери), већ само користи ту форму да проговори о времену у којем живи. На разне начине се може о том времену говорити, што и видимо у песмама Краља Чачка које одражавају јединство музике и речи, јединство одсвираног и отпеваног. Тамо где домет речи слаби музика наставља да гради смисао и обрнуто.