Култура

Црна претња са улица Комптона

Aутор: Марко Танасковић

Straight outta Compton, Гери Греј

Током овог дугог, тешког и претоплог филмског лета, међу уобичајеним ескапистичким блокбастерима и конфекцијским наставцима филмова из суперхеројских, стриповских франшиза, једно од остварења које се свакако издвојило из стандардне, шаблонске понуде јесте Straight outta Compton, филмска биографија чувене хип-хоп групе NWA, која је жарила и палила крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века као једна од најутицајнијих и најконтроверзнијх појава на америчкој музичкој сцени. Састављена од ортака репера из лосанђелеског црначког предграђа Комптона, под диригентском палицом вишеструко талентованог dj-а и продуцента Dr.Dre-а, NWA је своју рептуацију „најопасније групе на свету“ изградила на препознатљивим, агресивним битовима и жестоким римама у којима се без длаке на језику и са много сочних псовки говорило о сукобима банди, продаји дроге, полицијској бруталности и сексуалном промискуитету младих у гету. Чланови групе неговали су имиџ бандита и одметника који заиста „живе“ реалност коју су описивали у својим песмама. Заједно са њујоршком групом Public Enemy и лосанђелеским репером Ice T-јем они су били предводници револуционарног новог таласа хип-хоп извођача у другој половини 80-их који су одбацили до тада доминантан и једино исплатив концепт прављења лаке плесне музике за журке и сексуално завођење, користећи уместо тога реповање као моћно оруђе за изражавање бунта и револта због катастрофалних услова живота у црначким гетоима.

За разлику од Public Enemy-ja, који су у својим песмама трагали за дубоко усађеним коренима и узроцима лошег социо-економског и политичког положаја  „обојене“ популације у Америци од ропства наовамо, NWA (Niggers with attitude-или у слободном преводу „Црње са ставом“) су у стиховима на врло пластичан и експлицитан начин, без имало увијања и улепшавања, приповедали о последицама тог потлаченог положаја, које су се огледале у паклу криминализованог живота у црначком гету. Поред врло детаљних, живописних и често црнохуморних описа ситуација из свакодневице младих Афроамериканаца, NWA су постали озлоглашени и по анти-естаблишментским и анти-полицијским порукама које су изражене у фамозној песми Fuck the Police због које су им често наступи прекидани и забрањивани. Касније је већ поменути Ice T отишао и корак даље у нетрпељивости према „органима реда и мира“ у својој песми Copkiller која је позивала на убиство корумпираних, расистичких полицајаца који су дискриминаторски и насилно поступали са мањинама. Обе ове експлозивне песме, као и читави опуси ових извођача, наћи ће се у жижи контроверзи када су расне и социјалне тензије кулминирале и довеле до великих немира и уличних сукоба у Лос Анђелесу 1992., након што су ослобођени од кривичне одговорности бели полицајци који су ухваћени на видео снимку како крвнички пребијају ненаоружаног тамнопутог таксисту Роднија Кинга.

Снимци лосанђелеских немира и самог пребијања Роднија Кинга налазе се у филму Straight outta Compton као органски део наратива који дочарава друштвену атмосферу ентропије у којој је група настала и достигла највећу славу. Режисер Гери Греј, који је у младости испекао занат на снимању реп видео спотова, добро је упознат са хип-хоп културом и гето иконографијом па тако у филму налазимо многе инсајдерске посвете и референце на култне сцене из „црначких фимова“ попут Boyz n the hood  и Menace to Society, али и гласине и урбанe легенде које су пратиле снимање албума и видео спотова извођача попут покојног Tupac-а и Snoop Dogg-а који нису директно повезани са причом групе NWA већ са каснијим продуценстким радом једног од њених чланова Dr Dre-а. Уопште, постоји у другом делу филма тенденција да се прича прошири на читав хип-хоп покрет и да се обухвати и период прве половине 90-их, универзално прихваћен као златно доба хип-хопа, који је обележио настанак гангстерског репа за шта многи сматрају NWA одговорном, што донекле замагљује наративни фокус и разводњава потентност биографског материјала. Грејов филм најефектнији је када поставља и третира своје јунаке као бунтовнике против система који естаблишменту у лице говоре непријатне истине, јер са њима може да се идентификује сваки Афроамериканац, али и сваки други припадник обесправљене масе која сачињава 99% човечанства. Њихов неочекивани успех, упркос свему, а захваљујући таленту, упорности и дози „уличне мудрости и шмека“, представља охрабрење за све креативне људе који се налазе у колизији са стварношћу у којој су принуђени да живе. Такође, треба рећи и да приказ распада групе који у бољем светлу приказује неке преживеле чланове групе (Ice Cube, Dr Dre), који су гле чуда и продуценти филма, а на штету преминулог оснивача групе и вође Easy E-ja, представља озбиљну мрљу на чињеничној веродостојности сценарија.

Ипак, мора се одати признање ауторима читавог пројекта, јер је Straight outta Compton у целини једно динамично и узбудљиво кинематографско сведочанство о настанку једне врло значајне групе и носталгичан повратак у време када хип-хоп није био комерцијализован и банализован до крајњих граница неукуса. Чињеница да се реп музика претворила у примитивну и карикатуралну супротност свега онога што је била у почетку, за шта су одговорни и неки од чланова групе који су данас мултимилионери, нимало не одузима на значају и снази старим песмама NWA. Напротив, оне су данас живље и жешће од било чега што савремена продукција може да понуди, а теме које су покретале актуелније су него икада пре, што се може видети и на примеру све учесталијих полицијских егзекуција ненаоружаних Афроамериканаца у САД-у, као што су били случајеви у Фергусону и у Балтимору који су довели до великих протеста и нереда на којима се са разгласа итекако могла чути она стара добра Fuck the Police од NWA.