Култура

Крај телевизијске саге о продавцима снова

Aутор: Марко Танасковић

Метју Вајнер, Момци са Медисона

„Адвертајзинг се увек заснива на продаји само једне ствари, а то је људска срећа“,

Дон Дрејпер

Ове недеље на кабловској AMC станици емитована је последња епизода серије Момци са Мадисона чиме је стављена тачка на један од најамбициознијих и најквалитетнијих драмских пројеката у историји америчке телевизије. Хроника успона и падова фиктивне маркетиншке агенције Стерлинг-Купер исприповедана је кроз причу о Дону Дрејперу, креативном директору агенције, харизматичном али и дубоко порочном човеку мистериозне прошлости који крчи себи и својој фирми пут кроз варљиви пословни пејзаж савременог адвертајзинга. На самом почетку серије, у време председничких изборних дебата између Кенедија и Никсона, Дон Дрејпер је оличење америчког (капиталистичког) сна о успеху и срећи којег преко рекламних кампања продаје другима-са пространом кућом у предграђу, луксузним кадилаком у гаражи, троје дивне деце, згодном женом плавушом и каријером о којој се већ испредају митови и легенде, он наизглед има све оно што би сваки човек у његовим годинама могао пожелети.

У наредних седам сезона и тачно 92 једносатне епизоде, аутор серије Метју Вајнер, провео је свог морално амбивалентног протагонисту и његове живописне колеге из маркетиншке струке кроз вртлог бурних и турбулентних шездесетих година прошлог века, епохе која је донела велике политичке и друштвене промене. Разводи и распад традиционалне породице, бројне афере и одавање хедонистичким и материјалистичким поривима, сексуална али и професионална еманципација жена, креативни тријумфи и антологијске кампање које су померале границе рекламне индустрије, али и промена пословне климе, потрошачких навика и друштвених вредности које је диктирала надолазећа „бејби бум“ генерација са својом контракултуром, неке су од тема и појава које су сценаристи серије обрађивали кроз специфичну призму рада у маркетиншкој агенцији.

Желећи да понуди своје тумачење тектонских промена кроз које је Америка пролазила у деценији коју су, између осталог, обележили Кенедијево убиство, слетање на Месец и настанак хипи покрета кроз отпор вијетнамском рату, Вајнер је своју серију у једном од интервјуа дефинисао као неку врсту обрнутог сф-а, јер док, по њему, научна-фантастика користи имагинарну будућност како би проговорила о проблемима садашњости, Момци са Медисона враћају нас у прошлост у покушају да лоцирају и прикажу узроке онога што данас живимо. У дочаравању догађаја, атмосфере и ликова из прошлости, Вајнер се служио изузетно романескно-суптилном и слојевитом нарацијом, препуном тананих психолошких нијанси, симболике и скривених метафора, па је темпо одвијања радње био нешто спорији, а многе епизоде захтевале су поновно гледање и „читање између редова“, што је Момке са Медисона, по оценама критичара, учинило једном од ретких савремених серија која се обраћала искључиво одраслим и образованим телевизијским гледаоцима.

Због свог церебралног, помало снобовског приступа и захтевнијег наратива, Момци са Медисона никада нису достигли масовну популарност серија попут Породице Сопрано, Чисте хемије (Breaking Bad) или Изгубљених( Lost), али су свеједно оставили дубок траг у аналима популарне културе тако што су у једном тренутку били предводници врло озбиљног ретро-шик тренда величања и некритичког обожавања естетике и друштвених норми из прошлости. Од маштовито и беспрекорно дизајниране уводне шпице (омаж Хичкоковом филму Север-северозапад) преко зналачки и сугестивно одабране музике у виду шлагера и популарних песама епохе до раскошних костима и аутетничних артефакта и детаља периода, Момци са Медисона били су од почетка до краја хипер-стилизована гозба за сва чула и прави рај за носталгичаре и фетишисте ретро моде. Такође, са својим мужевним и старомодним јунацима, који пуше нон-стоп и пију ко смукови, носе шешире и весело лупкају по задњици своје секретарице без имало обзира за политичку коректност, али и са јунакињама које су поносно истицале своје облине, женственост и приврженост породици, Момци са Медисона били су и ексапистички, реакционарни  повратак на стари, традиционални поредак ствари у коме су „ мушкарци били мушкарци а жене жене“ и у коме су сви прецизно знали своје улоге.

Сам крај серије, односно последњу епизоду, није обележио никакав шокантан обрт нити неочекиван догађај. Сентименталност је била сведена на минимум, а читава сага добила је елегантан, егзистенцијалистички завршетак какав је и заслужила. Већина фанова похвално се изразила о разрешењу судбина главних јунака, што је заиста реткост у данашњем тв универзуму у коме култне серије, готово по правилу, имају разочаравајућа последња поглавља. Вајнер је кроз читаву завршну сезону постепено трасирао путању и емотивни лук својих ликова, дајући свакоме, у складу с духом времена и личним склоностима, онакав крај какав мисли да заслужују, али остављајући ствари довољно отвореним тако да сваки гледалац у својој глави може измаштати наставак какав пожели. Призор фамозног Дона Дрејпера, прегорелог радохоличара, алкохоличара и женскароша старог кова, како медитира и изговара мантре у њу ејџ калифорнијском Есален терапеутском центру најбоља је потврда Вајнерове поруке о неизбежности промена, али већ у следећим кадровима, којима се уједно и серија завршава, док се осмех на Доновом лицу претвара у чувени рекламни спот за Кока Колу из 1971, схватамо да „вук длаку мења али ћуд никада“ и да истински продавци снова никада заиста не иду у пензију. Једино што се тај сан којим тргују у међувремену претворио у ноћну мору, али то је понајмање Дрејперова кривица.