Култура

Добродошли у живот саветника премијера Србије

Aутор: Марко Танасковић

Ејбел Ферара, "Добродошли у Њујорк"

Чувена констатација Оскара Вајлда да је све на овом свету повезано са сексом, осим самог секса, који се тиче превасходно моћи, добија своју апсолутну потврду и не баш пријатну илустрацију у филмској рекреацији скандала који је окончао блиставу каријеру Доминика Строс-Кана, некадашњег извршног директора ММФ-а и несуђеног кандидата социјалиста на француским председничким изборима. Финансијски експерт и бивши француски министар привреде Строс-Кан био је принуђен да поднесе оставку на функцију у Међународном монетарном фонду у мају 2011. након што га је тамнопута собарица у њујоршком хотелу оптужила за сексуални напад и покушај силовања. Иако је сама кривична оптужница касније одбачена због недостатка доказа (у приватној парници  са собарицом постигнута је папрено плаћена нагодба), Строс-Канов углед био је непоправљиво нарушен, а током суђења и полицијске истраге процуреле су у јавност информације о Строс-Кановом промискуитетном животу и дивљим оргијама са кол-герлама које су, како је Строс-Кан тврдио, уобичајена појава у високом париском друштву, али и врло озбиљне и врло конкретне оптужбе за подвођење младих девојака и подстицање проституције за које тек треба да му буде изречена пресуда.

Поред сексуалних неподопштина, Строс-Каново име доводило се у везу и са великим бројем корупционашких афера, а ваља напоменути и да је његов главни партнер у  заједничком инвестиционом фонду ЛСК, француско-израелски бизнисмен Тјери Лејн, прошле године извршио самоубиство у Тел Авиву, под још увек неразјашњеним околностима, наводно како би избегао кривично гоњење за финансијске малверзације око незаконитог трговања деоницама у Швајцарској које су изведене по Строс-Кановом налогу. Када се чинило да Строс-Кан не може ниже да падне, стигла је неочекивана информација да је овај осрамоћени политичар и финансијски ронин постао један од иностраних саветника Владе Србије за економска питања, што је његовој биографији дало додатну водвиљско-бурлескну димензију са егзотичним балканским обртом. 

Вест да се екранизације Строс-Канове бизарне и живописне приче прихватио Ејбел Ферара могла је само да обрадује све истинске воајере и љубитеље сочних кинематографиских приказа перверзија, а посебан шлаг на торту била је чињеница да ће лик Строс-Кана тумачити велики француски глумац Жерар Депардије који је, баш као и Строс-Кан, на силазној путањи своје богате каријере. Ферара, култни њујоршки аутор, познат је по сировим, вибрантним и бескопромисним остварењима који се баве девијантним личностима и изопаченим појавама савременог, градског живота, сагледаним из угла режисерове католичке опсесије грехом и кривицом. Уосталом, сви се живо сећамо Ферариног Злог поручника, у коме је у улози корумпираног и декадентног полицајца у потрази за искупљењем бриљирао Харви Кајтел, али и гангстерског филмског епа Краљ Њујорка са Кристофером Вокеном који је на изразито негламурозан начин говорио о суровом свету организованог криминала у коме нема хришћанске милости и праштања.  Огрезао у пороцима, необуздан и разблудан, Депардијеов Деворо (промењено име због могућности тужбе) типичан је Ферарин изопачени јунак који је немоћан да се одупре сопственим аутодеструктивним нагонима и слабостима.

У првим кадровима филма, Ферара нас одмах уводи, кроз „тамне коридоре моћи“, у ексклузивни свет скупих хотела, затамњених лимузина и кокаинских оргија, у којима млада и затегнута тела унајмљених девојака служе као полигони за иживљавање порнографских фантазија произашлих из воље за моћи и усахлог либида остарелих, богатих мушкараца попут Строс-Кана. Убеђен да је заправо велики љубавник и заводник, Деворо, односно филмски Строс-Кан, нафилован надљудским количинама вијагре и свакаквим другим опијатима, испушта животињске крике и потмула, задихана стењања из дубине своје огромне трбушине док се сладострасно предаје копулацији са професионалкама које су истрениране и добро плаћене да сакрију досаду, одбојност и гађење. У том смислу, фамозни инцидент са собарицом само је један од хиљаде сличних у његовом животу. Код њега нема ни жеље за променом и покајањем нити покушаја искупљења,  а само неколико дана након ослобађања уз кауцију он поново покушава силом да обљуби једну младу новинарку, иначе ћерку његовог доброг пријатеља.  Колико је главни јунак застранио и отуђио се од било каквог нормалног живота и реалности најбоље показује болна и непријатна сцена породичног ручка са ћерком која га упознаје са својим момком у којој Деворо својим неумесним коментарима и скандалозним понашањем саблажњава све присутне.

Кроз Девороову патологију, коју сви у његовом окружењу, од сарадника преко пријатеља до супруге, због користољубља и личних амбиција толеришу и потпомажу, Ферара даје своју критику несавршености људских институција, јер су оне често под контролом дубоко порочних појединаца којима се због њихових мрачних тајни лако може манипулисати из различитих центара моћи. Иако је сасвим могуће, за шта Ферара оставља простор у тумачењу, да је сама секс афера Строс-Кану намештена како би се онемогућила његова кандидатура за председника Француске или како би се осујетили његови планови за замену долара као резервне светске валуте, сама чињеница да је неко неурачунљив попут њега уопште могао да дође на тако одговорну руководећу позицију сликовито говори о интегритету и моралности данашњих политичких лидера и људи који управљају глобалним токовима новца. Имајући у виду Строс-Канове склоности и профил личности, али и у иностранству форсирани имиџ Београда као нискобуџетног „града греха“, није тешко замислити како су изгледали његови дани, и нарочито ноћи, краткотрајног саветовања при Вучићевом кабинету. О економским ефектима његовог консултанског рада, који је недавно окончан, нема потребе да сазнајемо у филму Ејбела Фераре, довољно је да завиримо у сопствени новчаник.