Култура

Рехабилитација Едварда Сноудена

Aутор: Марко Танасковић

Citizen Four, Лаура Поитрес

Једно од највећих изненађења на овогодишњој додели Оскара, без икакве сумње, било је додељивање награде за најбољи дугометражни документарни филм остварењу Citizen Four, Лауре Поитрес. Овај двочасовни документарац инсајдерски говори о „афери Сноуден“, односно о догађајима који су претходили иступању у јавности Едварда Сноудена, бившег аналитичара америчке Националне безбедносне агенције који је у јуну 2013., уз помоћ новинара из Гардијана и Вашингтон Поста, обелоданио тајна документа везана за дигитални надзор грађана у Америци али и прислушкивање иностраних званичника, пре свега Европске уније и других „пријатељских“ држава.

Након откривања поверљивих и шокантних података о орвеловским обавештајним програмима прикупљања и употребе најразличитијих личних података обичних људи и великог медијског потреса који је уследио у међународној заједници, Сноуден је преко ноћи постао најтраженији човек на планети, а Сједињене Државе оптужиле су га за шпијунажу и издају, и то по законима усвојеним још у време Првог светског рата, након чега је побегао у Русију где је добио политички азил и где се још увек налази. Чињеница да је Холивуд одлучио да једногласно подржи и награди филм који у херојском светлу говори о човеку кога највећи део политичког естаблишмента сматра издајником и страним агентом који је свесно нанео штету интересима и безбедности САД-а, може се протумачити као уобичајено левичарско позирање и глумљење бунта које је иначе карактеристично за либералне, самодопадљиве селебрити кругове у Америци, али и као најава промене политичке климе и изградњу новог мита, за унутрашњу али и спољну употребу, о перманентној борби за слободу и демократију.

Citizen Four, или ти Грађанин број четири, што је био Сноуденов псеудоним у време анонимног дописивања са ауторком филма, премијерно је приказан у Србији у склопу Белдокс фестивала, а након тога је крајем маја доживео и краткотрајан биоскопски живот у мултиплексима, те је и наша најшира публика имала прилику да се упозна са овим занимљивим и контроверзним новинарско-филмским пројектом. Ауторка документарца Лаура Поитрес, иначе позната по ангажованим филмовима који критички говоре о војним интервенцијама и глобалној политици „Ујка Сема“, била је од самог почетка један од непосредних учесника ове новинарске операције „дубоког грла“ у Хонг-Конгу, снимајући све хотелске разговоре Сноудена са новинарима Гардијана, које је хронолошки измонитрала у маниру узбудљивог холувудског трилера. Ипак, за разлику од филмова из тог жанра, овде је акценат више на теми, а не на хероју, односно протагонисти приче.„У нашој медијској култури фокус је пречесто на личностима а не на темама. Не желим да ово буде прича о мени, већ о нашем заједничком проблему о коме сам одлучио да проговорим“, на самом почетку разговора децидирано каже сам Сноуден, дајући тиме правац и тон остатку филма.

Опредељујући се, вољно или невољно за такав помало деперсонализовани приступ, ауторка је донекле драматуршки ослабила и разводнила радњу, ускративши притом радознале гледаоце за све оне информације о Сноудену које су природно желели да сазнају. Ко је уопште Едвард Сноуден и шта га је заиста мотивисало да ризикује свој живот и каријеру и храбро проговори о електронском надзору државе? Какви су његови политички ставови, животни афинитети и како је уопште почео да ради у Националној безбедносној агенцији? Ништа од тога аутентично личног нећемо сазнати из овог филма и из Сноуденових уопштених, стереотипних одговора. Сноуден нам се представља као опште место, као још један „дувач у пиштаљку“ и тихи и повучени идеалиста племенитих побуда чија савест није могла да дозволи да буде учесник у државним акцијама којма се битно сужавају и потенцијално угрожавају Уставом загарантована права америчких грађана.

Он се идентификује као борац против државног Левијатана који, под изговором очувања безбедности и борбе против тероризма, мало-помало ограничава слободу својих поданика и ставља све аспекте њихових живота под строгу контролу коју спроводе агенције попут NSA за коју је Сноуден радио. У ери интернета и великих технолошких напредака у брзини комуникације, могућности за ту контролу постале су неслућене.  Кретање и контакти грађана праћени преко мобилних телефона, куповне навике анализиране кроз активност кредитних картица, лични афинитети и интересовања приказани кроз деловање на друштвеним мрежама и резулате претрага на Гуглу, све то се укршта, анализира и претаче у персонализоване профиле за сваког од нас-профиле који садрже потенцијалне информације о нашим слабостима и прекршајима и који се по потреби могу казнено активирати ако неко откаже послушност систему.

Наравно, ништа од овога што је Сноуден открио у својим наступима и у филму није било ново, све је то већ одавно виђено и наслућено још пре 20 година, чак и у петпарачким холивудским техно-параноичним филмовима попут Мреже са Сандром Булок, али сама чињеница да је неко са кредибилитетом инсајдера и конкретним доказима о томе јавно проговорио представља револуцију у малом у погледу будућег глобалног и локалног деловања обавештајних служби, али и њиховог имиџа у јавности. Ако су до сада челници безбедносних и обавештајних агенција могли колико-толико уверљиво да лажу јавност у погледу својих метода и циљева рада, након Сноуденовог иступа, биће им, ако ништа друго, барем далеко теже да икога убеде у истинитост онога што тврде. Обичан човек, било да се налазио у Охају у великој Америци или у Нишу у малој Србији, неће, захваљујући Сноудену, бити ни мање али ни више слободан, али ће барем имати развијенију свест о својој неслободи и начинима на који се она врши. То је сигурно најзначајнија тековина Сноуденовог „грађанског акта“ и на томе му свакако треба бити захвалан, ма ко да је он у ствари и ма за кога да заправо ради.