Култура

Још један тријумф за Пиксар

Aутор: Марко Танасковић

"У мојој глави", Пит Доктер

Ако је и постојала бојазан да ће потпуни прелазак под окриље Дизнијеве јувенилне империје помало креативно да спута и угуши студио за производњу анимираних филмова Пиксар, она се, након серије креативних и комерцијалних тријумфа, показала као сасвим неоправдана. Од Приче о играчкама (1995) преко Чудовишта из ормара (2001) па све до Потраге за Немом (2003), ова два гиганта у сфери забаве за најмлађе сарађивали су на партнерској основи уговора по коме је Пиксар имао потпуну креативну слободу у изради филмова док се Дизни искључиво бавио њиховим маркетингом и дистрибуцијом. Када је поменути уговор истекао, након дугог и исцрпљујућег процеса преговора у коме је кључну улогу одиграо оснивач и генерални директор Епла Стив Џобс, као највећи појединачни деоничар Пиксара, 2006. дошло је Дизнијеве куповине Пиксара за тада астрономску цифру од преко седам милијарди долара.

У међувремену, Пиксар је за свог новог корпоративног газду избацио низ хитова (Мућкалица, До неба, Воли, Прича о играчкама 3) који су, у подједнакој мери, похарали биоскопске благајне и побрали похвале критике, чиме је оправдано велико Дизнијево улагање у компанију и потврђен висок рејтинг који ужива код најшире публике. Готово да су сви филмови ове компаније, ако изузмемо донекле Аутомобиле (2006), оправдали велика очекивања публике,што је довело до тога да награда Оскара за најбољи анимирани филм скоро па пређе у трајно власништво Пиксарових режисера и аниматора.

Пиксарово име на уводној шпици постало је најпоузданија гаранција за иновативну,  технички савршену и интелигентну компјутерски анимирану забаву у којој читава породица може да ужива. У том смислу, њихово најновије чедо, У мојој глави, ни по чему није изузетак. Могло би се чак рећи да се ради о најамбициознијем и најкомплекснијем пројекту до сада јер се читава прича одвија у глави 11-годишње девојчице а главни протагонисти радње су њене емоције. Млада Рајли сели се са својим родитељима из снежне, идиличне Минесоте у за њу суморни и непријатељски Сан Франциско, а прилагођавање на нову школску средину и на промењене животне околности покреће читав низ психолошких процеса у њеном осетљивом и хиперактивном детињем уму.

Међусобни односи радости, туге, страха, беса и гађења као симпатичних и помало искарикираних ликова који се смењују за контролном таблом Рајлине психе одиграће кључне улоге у бојењу свакодневних искустава у трајне успомене и у последичном формирању њене личности које ће касније уследити у пубертету. Иако је ова идеја на папиру деловала прилично апстрактно и можда преамбициозно за циљну публику „клинаца и клинцеза“, вешта и надахнута реализација режисера Пита Доктера и његовог тима учинила је да се филм, без обзира на узраст, са уживањем гледа као шармантна и топла мешавина емотивне драме, узбудљиве пустоловине и шашаве комедије.

Употреба анимације за приказивање нефилмичних процеса унутар људског тела није толико оригинална као што можда делује на први поглед, браћа Фарели су, на пример, у Осмози Џонсу (2001) на комичан начин илустровали борбу између белих крвних зрнаца и вируса, али је у Пиксаровој изведби све подигнуто на далеко виши и суптилнији ниво. Користећи се напредним технолошким могућностима компјутерски генерисане анимације и старим добрим приповедачким триковима и форама, Доктер нам илуструје и дочарава на врло маштовит и духовит начин унутрашњи свет емоција који се крије у сваком од нас.

На тај начин нас тера да се загледамо у себе и присетимо детињства, када је буквално сваки дан доносио нешто ново и непроживљено, те да поново закорачимо у онај узбуркани галиматијас у коме се преплићу дечије игре, имагинарни пријатељи и један наиван и невин поглед на свет са новим и не увек пријатним искуствима која доносе неизбежне промене и одрастање. У самој сржи филма и ове унутрашње авантуре налази се противречан однос између Радости и Туге, као два главна покретача емотивног живота сваке личности, односно потрага за проналажењем доброг баланса између ова два супротстављена осећања који је и темељ сваке здраве и уравнотежене личности.

Управо због те поруке можемо констатовати да филм поред загарантоване забаве има и једну едукативну димензију која неће промаћи ни најмлађим гледаоцима, док ће одрасли коначно моћи да равноправно уживају у биоскопском изласку са својом децом, уместо да, као што је уобичајено, „одробијају“ тих сат и по у тами мултиплекса. Треба такође додати да комплетном угођају у значајној мери доприноси и врло квалитетно одрађена домаћа синхронизација, те да су наши глумци (Јелена Гавриловић, Бранислав Лечић, Злата Нуманагић, Стефан Капичић, Христина Поповић итд) врло добро заменили позната холивудска имена која дају гласове у оригиналу.

.