Култура

Сви пси иду у рај, неки пси иду у Холивуд

Aутор: Марија Цветковић

Семјуел Фулер, Бели пас

Упозорени смо на то како је некад било. Или како ће бити. Да ће ...и вук боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић, и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медведица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске. (Исаија 11, 6-8) Човек прошлости или човек прича и легенди, био је у пријатељству чак и са дивљим зверима. Разумео је њихов језик. Није их ловио и прождирао, ни оне њега. По предању, Свети Сава је имао своје вукове који су га пратили по путевима.

Данас доводимо животиње у своје домове, држимо их за љубимце, затварамо, хранимо, лечимо, пружамо им дуг и удобан живот, по узору на наш. Као у баснама, замишљамо да имају наше особине, зовемо их људским именима. Кажњавамо, стерилишемо, успављујемо ако постану незгодне. Учимо кога да нападну, а кога да воле. Правимо се да смо довољно велики да над неким, ипак, господаримо. Прецизно увежбани пси ходају уз наше ноге. Ходају као сенка и сведок су наших дела. Наших успона и прљавштина. Остају нам привржени и верни, и поред тога. Глуме за Оскара. Семјуелу Фулеру мора да је било врло забавно да у Белом псу у излог радње насред Сансет булевара,под светлећим називом Оскар, слупа ђубретарски камион.

Одисеја филма Бели пас почела је с припремама, наставила се са завршетком снимања, и по трајању надмашила чак и изворну Хомерову транс-медитеранску туру. Филм је наводно требало да режира Роман Полански, затим се помињао и Тони Скот, али су се у Парамаунту онда сетили Сема Фулера као јединог који би успео да направи филм за тако кратко време. Фулер, попут најпознатијег грчког луталице, с даром за приче и пустоловине (Шта је суштина филма? Фулер: Прича, Шта је суштина приче? Фулер: Прича), успева да постојећи сценарио преправи или поново напише за десет, а да за четрдесет дана сними филм. Након специјално уприличене пројекције за представнике афроамеричких организација, које су већ раније изразиле бригу због тематике и наслова овог филма, људи из студија одлучују да филм уопште не пусте у биоскопе, већ га смештају у карантин. Поступак је образложен тиме да Бели пас нема тржишни потенцијал. Тема, која је у време Реганове републиканске владавине представљала светогрђе прокламованог егалитаризма, тицала се јужњачке приче о белим псима који су научени да нападају црнце. 

По једној од верзија, Фулер је тада украо копију филма и побегао у Мексико, плашећи се да би филм могао да буде уништен. И будући да је већ раније, за време Хувера, испитиван због сумњивих активности, он убрзо напушта Сједињене Државе, па тако Бели пас остаје његов последњи амерички филм. Двадесет три године касније, Бели пас је објављен на ди-ви-дију. За време француског новог таласа, Семјуел Фулер слови за аутора који и у наметнутим студијским условима успева да остави свој печат. A тај светоназор стечен је искуством и Фулерова оригиналност наступа с поуздањем проживљеног. До седамнаесте године већ је имао дугачак новинарски стаж пратећи црне хронике од Њујорка до Сан Дијега, да би се затим упустио у авантуру достојну успомена Џека Лондона, крстарећи Америком вагонима на које се није мотрило. У Другом светском рату је добровољац у пешадији, у Великој црвеној бригади. Након рата постаје режисер. Занимају га пре свега двојства унутар човека; нормално насупрот помереног, спољашње против унутрашњег, професионално које одстрањује лично. Отварање новог видокруга усред уобичајених односа.

Бели пас је филмски јунак на начин осталих Фулерових јунака. Он је оно што је, не (само) оно што ради. Зато га и вреди избављати и зато га филм не осуђује, иако од почетка знамо да је то пас који убија. Фулер не држи лекције. Чак ни курве не преобраћа у ред пристојног света, по такту моралних и законских начела, већ их рехабилитује темељнијом, узвишенијом уредбом. Крајње сурово и неулепшано превазилази урођену пословну сумњичавост и  курви, и полицајаца, и превараната осталих профила. Нико никада није добио батине због мене, из уста девојке из Америчког подземља, постаје изјава љубави. Држава и политичари користе дугачке речи и дугачке затворске казне. Љубав искупљује. Тај пут пса одводи на посебно место у Нојеву барку, решеткама ограђено подручје, центар за дресуру животиња које се појављују у филмовима (како то нарочито истичу,  претежно документарним). У филмовима тако могу да се виде животиње поново научене да се понашају природно. Нојева барка у овом филму последње је  прибежиште, удаљено од цивилизације, место у ком се успоставља, у том изолованом свету камере, светла и акције, поновни склад људи и животиња какав је постојао у библијско време.

Уосталом, и данас пажњу  савременог Јутјуб гледалишта заокупљају снимци савршено мазних животиња, из далеких предела, невероватних особина, животиња које говоре или животиња које уопште не постоје. Снимци који су спонтани, који би требало да су прави. Тај свет нам је данас више него икад пренесен, и ми, ишчупани из станишта природе, ретко кад у њему стварно учествујемо. Другујемо путем видеа, хранимо своју нежност, распаљујемо свој жал за савршеном рајском природом. Затим затварамо страницу, одлазимо својим послом. На крају филма, једино што је могуће направити од белог пса у нашем свету је оружје друге врсте – пас који се сада устремљује на белог човека. Решење је одлазак у супротност, нема узвишеног становишта које дихотомије надилази. Рај је изгубљен и неки пси су још увек овде.