Култура

Обред иницијације – од малог дечака до зрелог вука

Aутор: Иван Базрђан

Наџи Абу Новар, ,,Вук“ (Theeb)

,,Ако ти вукови понуде пријатељство не рачунај на успех.
Они неће бити поред тебе када се будеш суочавао са смрћу.“

На прошлогодишњој Мостри филм ,,Вук“ био je једно од кинематографских остварења о којима се највише говорило. Српска публика је дочекала да види овај филм на 43. ФЕСТ-у, где је, сасвим заслужено, освојио награду за најбољи филм и сценарио у оквиру главног такмичарског програма. Многи су разлози због којих овај филм треба да завреди нашу пажњу. Један од њих је свакако тај што већину невелике глумачке екипе филма сачињавају чланови номадског племена Бедуина, који не само да никада нису глумили у неком филму, него никада нису ни напустили границе земље у којој живе. Једини професионални глумац је Џек Фокс у улози британског официра. Наџи Абу Новар, јордански редитељ рођен у Уједињеном Краљевству, ангажујући полупрофесионалну глумачку екипу за свој дугометражни првенац надовезује се на многа славна имена седме уметности, која су у својим најбољим филмовима користила изворно и глумачки непрофесионално становништво.

Најпознатији примери су свакако филм ,,Фицкаралдо“, у којем Вернер Херцог користи читаво једно индијанско племе из срца Амазоније за потребе свог филма, и ,,Дрво за кломпе“, филм Ернеста Олмија, који је радије одабрао да му глумачку екипе чине прави и истински сељаци из околине Бергама него професионални глумци. Није згорег поменути ни нашег Емира Кустурицу, који, такође, има обичај да понекад упосли непрофесионалне глумце, а вама само остаје да се чешете по глави и непрестано питате одакле су испали сви ови људи. Треба похвалити Новарову храброст и смелост за предузимање једног рискантног сниматељског подухвата, који нам је доказао да и у срцу Арабијске пустиње можемо наићи на врсне глумачке таленте.

Радња филма ,,Вук“ смештена је у 1916. годину, у доба када у Европи бесни Велики рат, док у овој напуштеној провинцији, која је под управом корумпиране и лење отоманске власти, време стоји. Дечак Тиб (Вук) живи у номадском племену, које своју егзистенцију заснива на давно успостављеним законима и традицоналним обичајима, а неки од њих, који имају дубоку симболичку утемељеност за филм, су цитирани на његовом почетку. Једнo од најважнијих облика понашања, а које је заступљено у скоро свим традиционалним културама, јесте указивање гостопримства странцу. Гост се по традиционалном веровању никада не сме отерати и увек му се мора пружити сва потребна помоћ. Тибово племе строго поштује древне догме, а било би лепо упоредити овај филм са Бергмановим ,,Девичанским извором“, у којем се, такође, сакрални обичај гостопримства не нарушава - разјарени Макс фон Сидоу чека да макар један зрак сунца падне на огњиште како би могао да искасапи убице своје ћерке девице, које је грешком примио на коначиште и угостио.

Данас, када би нам се непознати човек појавио у сред ноћи на вратима и затражио преноћиште ми вероватно не бисмо ни сазнали разлог због којег je он ту, пошто се готово сигурно не бисмо усудили да му отворимо врата. У срцу пустиње, међу Бедуинима, владају потпуно другачија правила. По њиховим схватањима, они не само да су дужни да госту обезбеде миран сан и храну, већ га морају отпратити до следећег сигурног места у пустињи како би били уверени да је безбедно напустио њихово подручје. Такође, филм врло лепо продубљује разлику између савременог и традицоналног кроз увођење тековина модерне цивилизације, што овај филм чини изузетно занимљивим за тумачење са социолошког и историјског аспекта. Пруга која се протеже кроз пустињу свакако јесте велики технолошки напредак, који ће омогућити да се кроз сурове и непрестано суве пределе знатно лакше и брже путује, али је и чињеница да је од изворног пустињског становништва, које је вековима водило људе на ходочашћа што у Меку, што у Јерусалим, направила хрпу бандита. Они су, са појавом пруге, били принуђени да пљачкају, јер им је,,гвоздени магарац“ одузео основни и једини извор прихода.

Живот појединца, у традиционалном схватању света, представљен је као пролазак кроз неколико иницијација, чији је задатак да од дечака, или девојчице, начини пуноправног члана заједнице одраслих. Новар читаву нарацију свог филма, која тече линеарно, заснива на разним етапама Тибовог иницијативног обреда. Стога нам се, на почетку, филм ,,Вук“ може учинити као обични авантуристички филм испричан из перспективе малог пустињског дечака. Да су ствари много сложеније и компликованије видећемо убрзо након Тибове самосталне одлуке да иде за братом, који, везан заветом гостопримства, мора да отпрати британског официра до ризичног места у пустињи. Новар је врло лепо припремио Тибову самосталну одлуку тако што га је сместио у изоловано мушко друштво (једнополне групе су карактеристичне за обред иницијације), које симболички треба да раскине Тибову едипалну везаност. Самим тим што је одлука донесена самостално, упркос братовој забрани, Тиб показује да је спреман да постане пуноправан члан заједнице. Тибова трансформација, до које долази обредом иницијације, најуочљивије се види у разлици међу животињама које јаше - своју авантуру дечак започиње јашући магарца, потом га затичемо у позицији другог јахача на камили, који се чврсто држи за њену задњицу, док на крају, Тиб, попут славних револвераша из вестерн филмова, одјахује у сутон самоуверено и самостално јашући камилу.

У филму је садржана још једна битна карактеристика обреда иницијације, а то су тешка искушења кроз која иницијант пролази. Новар свог јунака у складу са тим излаже дуготрајној самоћи  и глади, а најтеже од свих искушења свакако представља голо преживљавање у пустињи са разбојником, који му је убио брата. Док се Тиб својим поступцима успиње на друштвеној лествици, разбојник доживљава потпуну деградацију. Од истакнутог пустињског водича ходочасника он, због појаве пруге, постаје озлоглашени бандит, да би на крају био ништа друго до обичан лопов. У пустињи владају анимални закони, који се најбоље огледају у често спомињаном вучјем мотоу ,,јаки прождиру слабе“, те стога један обичан пљачкаш неће бити ништа друго до лак плен за одраслог вука. Такође, у честом цртању троугла, симбола Тибовог племена, али и краљевских арапских династија (остатке ове традиције видимо у троугловима на заставама већине арапских земаља које се налазе на Арабијском полуострву и Северној Африци) уочавамо вучију посесивност и територијалност, која жели да присвоји за себе све оне потенцијално вредне и занимљиве предмете, али и да учини трајним место на ком су вукови били.

Визуелно упечатљив и естетски надмоћан, сниман у подручју Вади Рума (Долина Месеца), где је славни Дејвид Лин снимао ,,Лоренса од Арабије“, филм ,,Вук“ је био предодређен за успех. Фактори који су проузроковали да он одлично функционише као нераздвојива кохерентна целина су динамичност, напетост, симболичка сложеност и непресушна емотивна снага овог филма. Поврх свега, филм је оплемењен дивном музиком базираној на оријенталној тематици Џерија Лејна, која, одлично укомбинована са старинским племенским песмама, чији текстови и мелодије снажно кореспондирају са радњом филма, чини да ,,Вук“ буде једна, заиста, незаборавна пустињска авантура.