Култура

What a lovely day!

Aутор: Давор Павловић

Џорџ Милер, Mad Max: Fury Road

Ко би рекао да ће “деда” који је прешао седамдесету годину живота, одржати лекцију својим млађим колегама и снимити најлуђи и најбољи акциони филм у новом миленијуму? То се управо десило, јер се Џорџ Милер након тридесет година вратио јунаку који га је прославио, Максу Рокатанском. Четврти наставак "Mad Max" серијала, који је почео с Мелом Гибсоном 1979. године је свакако филм какав нисмо дуго времена имали прилику гледати.

Филм је уствари једна непрекидна сцена потјере од тачке А до тачке Б и назад, а Милер је вјештим осјећајем за ритам и мајсторским покретима камере створио урнебесну акцију. Имамо прљавог Макса, којег игра Том Харди, који покушава преживјети у неименованој постапокалиптичној пустињи, гдје су највеће богатство вода, меци и нафта. Њега једног дана заробе поданици вође локалног култа Имортан Џоа, којег игра Хју Кис Бирн, негативац из првог дијела филма, те га одлуче искористити као пријеносну људску банку крви. Ствари постају неугодне кад један од Имортанових војника, Фуриоса отме камион пун воде, млијека и младих жена. Имортан подиже цијелу своју војску с којом креће за Фуриосом.

Максов копилот, бјегунац Фуриоса, коју игра Шарлиз Терон је централни лик и око ње се врти већи дио приче док је наш јунак у другом плану. Милер бира Максов мачизам и ставља Фуриосу испред њега и у центар на начин који је готово субверзиван у свијету мушких акционих филмова. Оба главна лика имају психичке ожиљке из прошлости, Макс од убиства његове супруге и дјетета, што видимо само у флешбековима, а Фуриоса што је отета и одведена у робље као дијете.

Фуриоса је фантастичан наставак славне традиције чврстих хероина какве су Елен Рипли или Саре Конор, а Терон је глумица која Фуриосу претвара у икону. Том Харди је један од ријетких глумаца данашњице који има све предиспозиције да замијени Гибсона. Трећи антихерој приче је Нукс, разочарани војник који је промјенио савезника сумњајући у обећање врховног вође о бесмртности. Лик Нукса сугерише на разочараног бомбаша самоубицу, а то је сигурно урађено намјерно.

Звучи ирационално, али три најоскудније ствари у пост-апокалиптичком свијету, бензин, меци и вода, се у овом филму троше лудачки брзо. Возила се гањају по пустињи дан и ноћ, њихови возачи испаљају метке из оружја попут каубоја на Дивљем западу. а вода се популацији дајем не у флашама и бачвама, већ долази из дивовских цијеви које се протежу од врха литице. Филм сугерише да је то расипништво и довело до пустоши каквој присуствујемо. Свијет је насељен мутантима који су отровани и тјелесно и духовно, док је Макс самотњак и сведен на инстинкт преживљавања. Осмишљен је читав низ справа, возила и попратних ликова који потјеру чине још узбудљивијом. Ту су ловци који се на љуљајућим шипкама њишу с једне стране на другу, возила потпуно прекривена шиљцима намијењена забијању у гуме камиона, као и возило музичке подршке са бубњарима и гитаристом с бацачем пламена који подиже морал.

У филму је такође наглашена тема угњетавања жена, а вођа познат као Имортан Џо предњачи у томе, док с друге стране постоји и несуптилан феминизам у филму, у сценама у којима се појављује група старијих жена. Тада прича добија елемент јачања, женског дијела популације која је у стању да се супростави мушкарцима и покаже како се могу уздићи изнад наметнуте улоге жртве која им је дата.

Ова јурњава и пуцачина која траје готово два сата ни у једном тренутку не постаје досадна и не замара нас беспотребним детаљима, па и хаотичне борбе и судари имају смисла. Џорџ Милер је након бављења дјечјим филмом показао да није нимало омекшао те је одржао лекцију бројним млађим колегама који не успијевају снимити овако напету акцију.