Култура

Мизантропија на аргентински начин

Aутор: Марко Танасковић

Дивље приче, Дамијан Зифрон

Заборавите на танго плесове и на добра вина, на фудбалску страст гаучоса и латиноамеричку сензуалност и душевну топлину, Аргентина коју нам приказује редитељ Дамијан Зифрон у филму  Дивље приче (Relatos Salvajes) толико је несрећно слична транзиционој Србији да ће се, без икакве сумње, наши гледаоци осетити као код куће. Ужасне социјалне неправде, корупција и похлепа на сваком кораку, институције које не функционишу и њихове нервно лабилне жртве, међуљудски односи изграђени на лажима, обманама и окрутностима, латентна претња насиљем при сваком па и  најбезазленијем сусрету, само су неке од одлика друштвене ентропије у којој се крећу слуђени јунаци ове жестоке и духовите и помало морбидне филмске сатире.  Дивље приче су омнибус који се састоји од шест засебних прича које, свака за себе, показују шта се све може догодити када фрустрирани, стресирани и понижени грађани „пукну“ и пређу ону крхку границу која дели цивилизацију од варварства. Иако филмски сегменти нису међусобно повезани, сви су инспирисани мрачном страном људске природе и сви се врте око мотива освете.

Прва прича, која нас донекле неприпремљене „убацује“ у редитељев мизантропски универзум још пре уводне шпице, дешава се у авиону где мало помало откривамо да сви путници познају истог човека и да су му током живота нанели неку неправду. Када сазнамо да је управо тај човек пилот авиона и да се закључао у кокпит, ствари добијају шокантан и трагичан обрт који ненамерно оставља прилично горак укус, имајући у виду околности под којима се одиграо недавни пад авиона Џерманвингс у Француској. У другом делу, млада конобарица ће у својој новој муштерији препознати човека који јој је уништио породицу, што ће јој неочекивано пружити прилику за освету коју је дуго чекала.

Треће полавље почиње са наизглед уобичајеном свађом у саобраћају која ће се готово ни из чега претворити у садистички пир и дивљачки обрачун на живот и смрт. Четврти сегмент говори о инжењеру који је, фрустриран неправедним казнама и кафкијанским системом наплате, кренуо у лични рат против локалног Паркинг сервиса, док пета прича показује како богати тајкун покушава да поткупи систем и удеси тако да његов син не мора да робија због гажења и убиства труднице. Ове две приче можда и највише асоцирају на тужни и несрећни Србистан у коме самовоља градских служби и државних институција често прелази у шиканирање немоћних грађана, а бахати и разуздани наследници из богатих и моћних кућа имају ту привилегију да дивљају у саобраћају и некажњено газе пешаке и изазивају удесе. Ипак, Зифрон је најбоље сачувао за крај, односно за шести део ове хронике о распаду друштва, у коме нас суочава са наличјем наизглед бајковите свадбе која се постепено претвара у тотални кошмар након сазнања о младожењином неверству.

Треба рећи да се ради о комерцијално најуспешнијем извозном производу аргентинске кинематографије. Интелигентно и духовито написане, модерно снимљене и измонтиране, Дивље приче превазишле су, како тематски тако и стилски, локалне оквире и сасвим заслужено догурале до номинације за Оскара у категорији најбољег страног филма, што је битно проширило круг одушевљених поклоника овог остварења широм света, а чини се да су нарочито добро примљене у Србији, где су приказане у склопу овогодшњег Фест-а. Са апсурдистичким црним хумором, гротескним, бизарним детаљима и циничним опсервацијама, потпуно на трагу култног хиспано барбарогенија Алекса де ла Иглесије или етаблиранијег Педра Алмодовара (који је , заједно са братом, и продуцент овог остварења), али и репликама и ситуацијама које би се без проблема могле наћи у драми Душана Ковачевића или у филму Срђана Драгојевића, Дивље приче очекивано лако и природно комуницирају са афинитетима и укусима просечног српског љубитеља филма. Због те поетске и већ наглашене тематске блискости са пословично „црним“ српским филмом, Зифроново остварење мирне душе можемо да препоручимо чак и најзахтевнијим домаћим филмофилима који ће, осим загарантоване забаве, стећи и утешно сазнање да нисмо сами у нашем транзиционом болу и патњи, односно да Балкан није једино место на планети које се најкраће може описати као буре барута.