Култура

Рат, душе и радио-таласи

Aутор: Милош Јоцић

Ентони Дор, Сва светлост коју не видимо

Сва светлост коју не видимо Ентонија Дора, овогодишњи добитник Пулицерове награде, чини се савршеним бестселером. Угодна је ово мешавина сентименталне драмске осећајности, живо дочаране (и неувредљиво постављене) историјске драме, а потом и европске лиричности са прстохватом тамног и светлог магијског реализма. Ентони Дор, који се у својој домовини окитио скоро двоцифреним бројем књижевних награда и који кљуцка, достојанствено, своје списатељске дане као колумниста у градићу Бојси, Ајдахо, аутор је који безгрешно познаје укус публике, и који писању прилази студиозно, али са намером да радије опчињава него да промишља.

Радња романа смештена је у сликовиту бретонску луку Сен Мало, некадашње упориште пирата и морских чудовишта, и град чија дивна архитектура високих димњака и глатког, дубровачког бедема краси корице сваког издања романа, од енглеског до српског. Сва светлост коју не видимо започиње неколико месеци након искрцавања у Нормандији, приликом америчког ослобађања града средином 1944. године, када је Сен Мало истовремено и ослобођен и сравњен са земљом – након громовитог, динамичног уводног дела књиге, роман ће се вратити у прошлост, полако потом клизећи ка том судбинском августу 1944. када ће се сви претходно одвојени приповедни рукавци романа слити у узбудљиву ратну сцену потраге и преживљавања. Почевши са 1934. годином читалац ће, на једној страни, пратити слепу девојчицу Мари Лору, необично радозналог природњака очараног авантуристичко-поморским приповестима Чарлса Дарвина и Жила Верна, чији је отац добродушни, робертобењинијевски заштитник који ради као главни бравар Музеја природне историје у Паризу. На другој страни, нешто источније ћемо пратити дечака сличног узраста по имену Вернер Пфениг, сироче ситног раста и као снег беле косе, који ће се попут Мари Лоре почети занимати за науку, то јест за инжињерство и радио-таласе, што ће га у судбинском тренутку препоручити за активно учешће у Вермахту. Потом долази рат, а за ратом и читава свита животних ликова: лудих али харизматичних Француза, јуначких дадиља, злих поручника, нацистичких ловаца на благо, немачких пешадинаца који имају и осећајнију страну, и тако даље.

Доров роман може фино, попут радио-апарата младог Вернера, резонирати са читалачким расположењем српског читаоца. У време када су два од последња три добитника НИН-ове награде романи који се ратним искуством баве у облику хронике, фрагментираног приповедања и лирско-магијског сензибилитета (мислимо, наравно, на Велики рат и Кућу сећања и заборава), дело Ентонија Дора може доћи као питко написано освежење сличне тематике, лишено тежине и идејног замаха поменитих дела. Сва светлост коју не видимо не покушава преиспитати историју, или промишљати стање света – чак је и сам рат у књизи представљен као далека машинска бука, која главне јунаке удара попут плишаног маља. Сен Мало трпи мекану немачку окупацију у којој се повремено имплицира неко стрељање или недостатак квалитетне хране; Вернер, пак, на Источном фронту присуствује тек неколицини тајних операција, а не ужасној и крвавој кланици. Осим у назнакама, није у Доровом роману проблематизован ни Холокауст, нити нацизам (изузев представе Вернерове војне обуке која, руку на срце, делује као просечна холивудска слика „бруталног“ америчког војног кампа за маринце).

Таква politically correct поставка овог ратног романа ипак је урађена са стилом, и има нечег бајковитог у томе што Дорови јунаци – једна слепа и паметна девојчица, и једно сироче необичног изгледа које поседује волшебан дар да поправи сваки уређај који му падне под руке – о рату слушају само из далеких и утварних прича, осећајући рику далеких панцер-дивизија преко све мање доступности бензина, сазнајући за радне логоре преко варљивих писама заробљених. Ту је негде Дор сакрио, опонашајући пустоловне приче у којима је уживала Мари Лора, и причу о тајном благу Музеја природне историје, прелепом драгуљу који доноси несрећу свима око њега, који ће на чување бити поверен њеном оцу. Као и у правој бајци, сви „лоши“ јунаци биће представљени као ружни и кужни: нацистички стручњак за дијаманте који ће преврнути пола Европе да би се дочепао уклетог драгуља је шепав, разједен канцером, а успут и антисемита; Вернеров надређени у кошмарној школи за тренинг елитне омладине Трећег рајха биће дебели, једноруки ветеран нељудске суровости. Дорови „зли“ Немци и француски колаборационисти обично су несуптилно огавни – сви остали, укључујући чак и Вернерове ратне другаре, који су представљени као обични људи који, ето, раде неке лоше ствари за своју државу, биће пријатни ексцентрици попут главних јунака.

Таква врста дечији наивне поделе Доброг и Злог може се, у најбољем слуају, чинити неоптерећујуће и баршунасто. Осећам да је потребно, ипак, напоменути да се оваква врста естетске нормализације, у којој су нацистички војници или карикатурно злокобни или „несхваћени“ људи у вртлогу историје, и где старија немачка госпођа, по завршетку рата, сетно и неиронично опажа како у Сен Малоу нема споменика палим немачким војницима, делује веома неуко, чак и опасно. То су, међутим, нехотични уступци које један бестселер писац (несвесно?) прави како би удовољио бројној публици; Ентонију Дору не можемо приписати рафинисану историјску свест, али срећом можемо изврстан дар приповедања. Ону претходно описану папазјанију необичних јунака и блесавих премиса (попут уклетог дијаманта) Дор третира са достојанственошћу, уз приповедање које поседује смисао за ратну динамику (нарочито у деловима о бомбардовању Сен Малоа) и интроспективни лиризам. Неколико страних критичара негативно је оценило Доров стил као превише „китњаст“ и заморан, али се то ни мало не примећује у добром, течном преводу Дубравке Срећковић Диковић. Дорово писање није далеко од етеричног приповедања Бруна Шулца, писца који је шушкави стил причања такође вешто шарао ухопарајућим технолошким и научним изразима (у случају Све светлоти коју не видимо то су бројна навођења модела радио-апарата, војне технике, латинских назива живог света), стварајући тако очаравајућу стилску јукстапозицију.

Због таквог стила писања Дор је, ако је вероваати легенди, овај обиман роман од шестотињак страница поделио у скоро двеста поглавља, обично не дужих од свега неколико страница – како је рекао писац, знајући да ће роман бити „лиричнији“ од можда 70% америчких романа, свесно се трудио да читаоцу остави доста празног простора како би овај одморио очи. Ентонију Дору смо изузетно захвални на овом занимљивом поступку, због кога читање Све светлости коју не видимо протиче брзо и лако као да читате трилер (што напомиње и један блурб на задњој корици књиге), а не горко-слатку ратну повест. То, такође, говори и Доровој квалитетној бризи за удобност читаоца; Сва светлост коју не видимо је роман који је питак, али срећом не и потресно плитак. Дубина му можда досеже до врата, или до косе, попут окрепљујућег бућкања у Пефкохорију, Бечићима или Мармарису, на чије обале можете понети ово Дорово штиво – због његове осећајне приче, али и како би и на плажи били хип читајући свежег добитника Пулицера.

Ентони Дор, Сва светлост коју не видимо, Лагуна: Београд, 2014