Култура

Сиви замак црвене боје

Aутор: Срђан Видрић

Вуле Журић, Тајна црвеног замка

Када би се спровела анкета са питањем – шта је то што повезује Шабана Бајрамовића, Владимира Назора, Јосипа Броза Тита, Иву Андрића, Мирослава Крлежу, Ксавера Шандора Ђалског, Иву Војновића, Станислава Винавера, Милоша Црњанског, Вељка Петровића, Миодрага Белодедића, Родољуба Чолаковића, Бору Станковића, Милана Огризовића, Петра Кочићаи још неколицину знаменитих личности који су живели и делали у веку који је за нама – одговора би било најразличитијих, међутим, само један би био прави – проза Вулета Журића. Састављена од, симболично, петнаест прича, најновија Журићева збирка, са мистериозним насловом – Тајна црвеног замка, веома добро се уклапа и надовезује на претходне прозне радове овог аутора. Тематизујући мање познате детаље из живота горе поменутих личности из српске и, шире, југословенске прошлости XX века и надограђујући их сопственом имагинацијом и жељом за историјским преиспитивањем, Журић је створио читљиво и духовито штиво са примесама постмодернизма.

Неке од прича из ове збирке већ и од раније су познате читалачкој јавности. Наиме, четири приче су биле објављене у тематским збиркама групе аутора, које је објавила Лагуна – „Младић на Тасосу“ у Овако је почело (о Грчкој), „Аграмерски домино“ у Земаљски дугови (о Иви Андрићу), „Одлазак у Киленц“ у Путник са далеког неба (о Милошу Црњанском) и „Гаврилов принцип“ у истоименој збирци (о Сарајевском атентату) – а поједине у домаћим књижевним часописима – „Ђиласов број“ у Летопису Матице српске и „Ћенгина смрт“ у Пољима. Као писац који се и у ранијим делима, што романескним, што приповедачким, што драмским, бавио исечцима из биографија познатих српских/југословенских писаца и државника, Журић се извештио у причању прича са мање или недовољно познатим детаљима из живота наших славних претходника. Како писању овакве литературе претходи предан истраживачки рад и бујна имагинација, постаје јасно одакле овај аутор црпи инспирацију (ако та реч још увек има неко значење) за своје приповедачке текстове.

На трагу своје претходне збирке прича Катеначо, Вуле Журић бива окупиран трима темама – народноослободилачком борбом, животима писаца и фудбалом, али им прикључује и теме из скорије прошлости, као на пример хапшење Радована Караџића у причи „Младић на Тасосу“. Оно што разликује Журићеву прозу од пуког биографизма и препричавања историјских догађаја јесте једна фина доза хумора, праћеног иронијом и пародијом, који надомешћује пукотине у историјским познаницама. Приметна је ауторова тежња да своје ликове демистификује и демитологизује како би их очовечио и приближио „обичном“ човеку. Неке од јунака срећемо у потпуно људским ситуацијама, попут Владимира Назора којег у насловној причи мучи дијареја, због чега ореол недодирљивости и неустрашивости на моменте постаје упитан. Наравно, треба нагласити и то да Журићу није стало до ревизионизма нити прекрајања историјских чињеница нити до исмевања људи који су оставили неизбрисив траг у колективној прошлости, него до оног најбољег што књижевност може да понуди – да домисли, доцрта и фикцијом отргне од заборава људе и догађаје који полако прелазе на супротну страну од сећања.

Поред честих отворених и прикривених алузија на свет популарне и високе културе, оно што негде „отежава“ читалачку проходност јесте дијалог. Поједине приче, попут „Ћенгине смрти“, готово су целе саткане од дијалога. Да бисмо разумели и до краја испратили ко се коме обраћа и ко коме реплицира, морамо пажљиво уронити у садржај, што је несумњиво мали поетички трик самог аутора како би натерао читаоце да се донекле помуче у савладавању текста. Журић је такође познат и по изневеравању хоризонта очекивања у својим причама. Почевши од наслова, па све до последњих реченица, читалац је у непрестаном ишчекивању онога што би могло да се деси, а што аутор, не само да одлаже, већ и онемогућује. За пажљивије читаоце било би интересантно да испрате мотив огледала који се готово доследно провлачи кроз читаву збирку, као и мотив Југославије који би можда био заједнички именилац свим причама, а што је и сам Журић поменуо у једном интервјуу.

Служећи се техником колажа (алузије, цитати, слике, фотографије...) и комбинујући, на моменте, филмско и, рекао бих, стриповско приповедање, Журић је у појединим причама покушао да онеобичи свој начин казивања и учини га отешчалим. Иако није био довољно успешан на свим местима, Журић је изнедрио још једно журићевско дело које плени избором тема и једном фином дозом хумора који кроз њега провејава. Који ће то познати ликови населити странице неке будуће Журићеве књиге и да ли ће посивеле фотографије попримити црвену боју, остаје да се види.