Култура

Сви греси приповедања у првом лицу

Aутор: Срђан Видрић

Јасмина Ахметагић, Приповедач и прича

Штета што награду „Никола Милошевић“ не прати макар делић књижевне и медијске помпе каква, рецимо, прати НИН-ову награду. Јер да је тако, до сада би се појавио барем један приказ књиге Приповедач и прича овогодишњег лауреата Јасмине Ахметагић. Истини за вољу, књига је штампана у само 300 примерака и до штампаног издања је заиста тешко доћи, али то није оправдање с обзиром на то да је књигу могуће пронаћи и у електронској форми на сајту www.academia.edu. Иако млада, награда коју додељује Радио Београд 2 (награда се додељује од 2002. године, а од 2007. носи име нашег прослављеног филозофа), за најбољу теоријску књигу из филозофије, естетике и теорије књижевности и уметности из године која је за нама, окупља око себе најбоље што из побројаних области може да се каже на овом језику. Међутим, недостатак већег интересовања за њу очигледно сведочи о недостатку већег интересовања за области за које се ова награда додељује. Но, то је тема за неки други текст.

Књига Приповедач и прича представља збир књижевно-теоријских и књижевно-критичких текстова окупљених око заједничке теме – манипулативног приповедача. Наиме, Јасмина Ахметагић је на примерима романа Vita brevis Јустеина Гордера, Како упокојити вампира Борислава Пекића, Понорница Скендера Куленовића, Вјечник Неџада Ибришимовића, Дервиш и смрт и Тврђава Меше Селимовића, Излазак Радомира Константиновића, Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског и Штилер Макса Фриша показала каквим се све стратегијама користи приповедач у првом лицу како би испричао неку причу.

Уводећи у српску књижевност, тако што му је посветила посебно поглавље, појам манипулативног приповедача и бирајући романе у којима преовладава исповедни тон, ауторка је доказала да је „хегемонистичка позиција првог лица“, јер „чак и када је у питању тзв. непоуздани приповедач, који хотимично замагљује своје свезнање, увек је реч о наративној стратегији која контролише поруку коју преноси“ (10. стр). У резимеу своје књиге она је и побројала технике вербалне манипулације којима се служе приповедачи у ich-форми, а то су: „манипулативна аргументација, дезинформација, компликована синтакса, замагљивање података, предочавање личног става као информације, техника понављања и иронијски дискурс“. „Манипулативна аргументација се“, каже ауторка, „од рационалне разликује по опсегу чињеница које укључује у своја разматрања, али и по циљу: она не тежи размењивању или доказивању мишљења, већ његовом наметању“ (187. стр).

Комбинујући психолошки и наратолошки приступ и указујући на библијски подтекст појединих дела, Ахметагићева је ширином захвата веома исцрпно и аргументовано говорила о делима које је узела за предмет свог истраживања. Позивајући се на релевантну књижевно-теоријску, филозофску, психоаналитичку и теолошку грађу, али претежно инсистирајући на сопственом читању одабраних романа,  ауторка је дошла до веома проницљивих резултата и закључака. Чак и када је сматрала да су поједини романи, попут Ибришимовићевог Вјечника, преамбициозно замишљени, а поступци појединих ликова недовољно мотивисани, Јасмина Ахметагић је остајала у домену књижевно-критичке аргументације.

Последње поглавље у књизи – „Грех солипсизма: православно учење о греху и психолошке теорије нарцизма“ – показује велике сличности између психоаналитичког приступа човеку и светоотачког учења о исцељењу људске душе. Водећи се тиме „да је неспорно да су Свети оци били велики психолози“ и „да психологија као наука потврђује њихове увиде у људску личност“ (172. стр), ауторка показује на који начин се психологија и православна духовност односе према нарцистичком поремећају личности. Ова тема је веома блиска Ахметагићевој будући да се њоме бавила и у књизи Приче о Нарцису злостављачу: злостављање и књижевност, са којом је, узгред буди речено, такође била у најужем избору за награду „Никола Милошевић“ за 2011. годину. Цитирајући Берђајева, Соловјева, Булгакова, Хамваша, Флоренског и друге теолошке мислиоце, као и Роло Меја, Кристофера Лаша, Хајнца Кохута, Ота Кернберга и друге психологе који су се бавили психологијом селфа и патологијом нарцизма, Јасмина Ахметагић је дошла до закључка да „оно што психолошке теорије називају човековом аутореференцијалношћу и солипсизмом, а описују сасвим у складу са увидима православне филозофије, ова је именовала грехом“ (185. стр).

Ако књига Приповедач и прича буде имала мало више одјека у стручнијој читалачкој јавности, поједини њени делови, попут оних у којима се тумаче романи Пекића, Селимовића, Црњанског и Куленовића, постаће незаобилазни у бављењу делима ових писаца. Објављујући, попут плодних писаца белетристичке литературе, једну књижевно-критичку/књижевно-теоријску књигу годишње и бивајући у жижи интересовања жирија за доделу престижне награде која се додељује за ту област истраживања, Јасмина Ахметагић се и овом књигом сврстава у сам врх књижевно-критичке мисли.

Јасмина Ахметагић, Приповедач и прича, Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић, 2014.