Култура

На рубовима стварности

Aутор: Срђан Видрић

Никола Живановић, Carmina Galli

У свом чувеном есеју „Традиција и индивидуални таленат“ Томас Стернс Елиот је на једном месту забележио да традиција „обухвата осећање историје за које, безмало, можемо рећи да је неопходно сваком оном ко би хтео да буде песник и после своје двадесет пете године; а то осећање историје укључује запажање не само онога што је прошло у прошлости, већ и што је садашње у прошлости; осећање историје присиљава човека да не пише прожет до сржи само својом генерацијом, већ са осећањем да читава европска литература почев од Хомера, и у оквиру ње читава литература његове сопствене земље, истовремено егзистирају и истовремено сачињавају један поредак“. Није случајно што приказ нове песничке књиге Николе Живановића (1979) започињемо баш овим речима Т. С. Елиота. Будући да Живановић своју књигу отвара препевом управо Елиотове „Љубавне песме Светог Себастијана“ и да је мисао овог великана енглеске и светске књижевности присутнија него што се то на први поглед може видети, важно је већ на самом почетку указати на неке од основних интенција овог крагујевачког песника.

Наиме, узимајући у обзир да збирка Carmina Galli, једним својим делом, кокетира са мотивима и песницима из римске књижевности, схватамо да се песник Никола Живановић враћао изворима европске књижевности, како би, у елиотовском смислу речи, истражио шта се о садашњости може рећи кроз неке „старе“ форме. Комбинујући различите врсте стихова и прилагођавајући „римске теме“ садашњем тренутку, овај песник је посведочио да античка традиција, у овом случају римска, може и те како бити плодотворна за савремену поезију.

Збирка садржи 35 песама које нису распоређене по циклусима (ако не рачунамо мини циклус „Године учења“, који сâм садржи 17 песама, које се заједно могу читати као једна дужа песма, састављена из више насловљених делова), али које, мање-више, обједињује слична тематско-мотивска структура. Сâм наслов збирке упућује на латинску реч carmina, што у преводу значи песма (Carmina Burana; Carmina Catulli), као и на римског песника и државника Корнелија Гала, који је живео у доба Августа, а иза којег није остала сачувана нити једна песма.Песме су окупљене око неколико заједничких тема које ћемо овде представити у бинарним опозицијама – стварност/“стварност“ (привид), младост/старост, живот/смрт, а којима се придружују и теме љубави, пролазности, страдалништва, природе и сл. Слика Светог Себастијана, дело Гвида Ренија, која се налази на корицама књиге, такође представља јасну алузију на поједине тематско-мотивске области које ће у књизи добити своје песничко уобличење. Како је Живановићу ово четврта збирка песама, види се да је у питању песник изражене песничке самосвести, чија поезија претежно тежи музикалности. Наравно, нису се све песме приближиле том (ауто)поетичком идеалу, али оне најуспелије, попут насловне, свакако јесу. Евидентно је и то да се песник веома добро сналази како у везаном тако и у слободном стиху, што се опет приближава оном Елиотовом ставу из текста „Музика поезије“ где каже да „ниједан стих није слободан за песника који жели добро да обави свој посао“.

Гостујући на Радију Београд 2, у емисији „Културни кругови“, у темату „Гутенбергов одговор“, Живановић је истакао да друга („Стварност, прва варијација“), трећа („Стварност, друга варијација“) и четврта песма („Стварност, трећа варијација“) представљају „филозофску базу“, односно „филозофски став“ читаве збирке. Бавећи се питањем где престаје стварност, а почиње „стварност“, односно привид, што најбоље илуструју стихови из песме „Стварност, прва варијација“ – „Одлазиш у свет, овај живот, ову 'стварност',/ Улице, дани, ред, твоје Ја, посматрачи./ Одлазиш у свет где ништа није стварно,/ Нити ту можеш донети ишта што ти значи“ – Живановић се приказује као песник зреле мисли и истанчаног песничког слуха. Ово релативизовање света који нас окружује продукт је песникове запитаности над тим шта је заправо истина и кад и како нам се она указује. Потврду оваквог става налазимо, између осталог, и у песми „Христ у цркви Н“, где лирски субјекат на једном месту каже: „Беркли је рекао да моја перцепција света/ доказује да ја постојим/ али не да постоји и свет“. Можемо рећи да се у овим стиховима питање шта је стварност додатно усложњава и, на самом крају, уздиже до пароксизма.Песме које се такође могу довести у (директну) везу са овом темом су: „Каже: 'Не познајеш ме'“, „Велика алба“, „Ноћ“, „У костурници“, „Carmina Galli“, као и неке друге.

Из поменутог разговора, који је са песником водила Тамара Крстић на таласима Радио Београда 2, сазнајемо да мини циклус „Године учења“ представља Живановићеве ране поетске радове, који до сада нису имали прилику да буду објављени, а који предочавају пут његовог песничког сазревања. Писане првенствено у везаном стиху (седмерац, деветерац, лирски десетерац, једанаестерац и дванаестерац) и инспирисане претежно природом (чак 8 песама/делова носи наслов „Пролеће“), ове песме показују како се калио један од истакнутијих песника млађе генерације. Једна од најуспелијих песама из овог мини циклуса свакако је песма „Катрени“. Испевана у једанаестерцу, са укрштеном римом, а састављена од четири катрена, ова песма антиципира филозофски став из ове збирке, што се најбоље може видети из следећих стихова: „А знам и сам сам слеп за много тога,/ За неки детаљ који другог слуди;/ И зато патим и тражим вид Бога/ Да погледам те очима свих људи“. Лирски субјекат, опчињен предметом своје љубави, пита се како изгледа стварност, односно „стварност“, виђена туђим очима. Јер, оно што се открива њему, као упућеном, није исто као оно што се открива неупућенима. Отуда жеља да се вољена особа сагледа „очима свих људи“.

Пишући о овој књизи, песник и критичар Бранислав Живановић одлично је приметио велики утицај Ивана В. Лалића на песништво Николе Живановића. Песма која, по нашем мишљењу, највише дугује Лалићевој традицији јесте „У костурници“. Оплемењена благом иронијом, ова песма тежи да реконструише један прошли живот на основу остатака костију. Оно што се види на костима ту је тек да наслути оно невидљиво, оно што се не може видети оком непоетског посматрача. А, врло често, то што је најплеменитије не оставља јасне трагове на материјалним стварима.

На више места унутар збирке, песник је остављао своје аутопоетичке поруке како би пажљиви читалац дошао до кључа за читање и разумевање његове поезије. Да је песнику више стало до звучања, а не до значења, сведоче следећи стихови из песме „Велика алба“: „И у поезији сам увек прво слушао музику/ Речи тек касније,/ Понекад“. Исто говоре и завршни стихови песме „Кључеви за Елиота“ где се каже: „Треба га читати истрајно и пажљиво/ И без разумевања“. Наравно, „музика поезије није нешто што егзистира изван смисла“, каже Елиот у већ цитираном тексту „Музика поезије“, па тако и Живановићеве песме не оскудевају у значењу. Кључ је у томе да се акценат ставља на прво од поменута два елемента, а не на друго.

Песме које су, поред поменутих, такође вредне пажње и помена су „Странци“, „Лице“, „Човек који није имао ништа“, „Балада о усамљености“, „Река спаса“... Иако су критичари хвалили и препознавали смисао у изостанку циклуса, збирка би несумњиво изгледала прегледније и тематски уобличеније да циклуси ипак постоје. Међутим, оно што је интересантно у погледу броја песама јесте чињеница да се тај број поклапа са бројем песникових година. Пошто код поетички освешћених стваралаца нема много случајности, ово можемо тумачити као симболичко потврђивање човека и песника унутар корица једне књиге.

Иако нису све истог вредносног потенцијала, песме из збирке Carmina Galli нас подсећају да је Т. С. Елиот био у праву када је тврдио да је за модерног песника важно да, док перципира садашњост, буде у непрестаном дослуху са прошлошћу. Песник Никола Живановић се тако испоставља као вредан Елиотов ученик, коме није тесно ни у једној форми да искаже своју песничку мисао. Последњи стихови насловне песме – „Твоја ће дела Гаје нестати једнога дана/ А моје песме чуће гласно кроз сва времена,/ Вечне као Рим што је, вечите као звезде“ – представљају сан и императив готово сваког песника. Време ће показати колико ће се Живановић приближити том песничком идеалу.

Никола Живановић, Carmina Galli, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2014

Извор: Међутим