Блог

Страх од имиграната

Срђан Видрић, Зрењанин

Изгнанство је истовремено
необично привлачна тема за размишљање
и ужасан доживљај у људском искуству.
Едвард Саид

Пре свега, ми не волимо да нас зову избеглицама.
Једни друге називамо придошлицама или имигрантима.
Хана Арент

Креирајући слику о Другом, најчешће полазимо од предрасуда и стереотипа који нису најпрецизније утемељени у стварности, него се заснивају на пуким претпоставкама, нагађањима и „чула-казала“ причама. Потпадањем под предрасуде и стереотипе углавном показујемо сопствену необавештеност, необразовање, недостатак емпатије и жеље да се, макар и на тренутак, изместимо из личне „удобности“ и сагледамо Другог у његовој „правој“ суштини. Једна колегиница ми је причала како је пре неколико година водила једну групу ученика основне школе у Бању Ковиљачу на екскурзију и, пошто је децу тешко држати на окупу, она им је рекла да се не раздвајају и не одлазе сувише далеко јер „тамо има азиланата“. Деца су, не знајући значење те речи, али слутећи негативну и претећу конотацију, одлазила једна код других и говорила: „Немој тамо да идеш, има азиланата!“ или „Напашће те азилант и шта ћеш онда!?“ На овом примеру врло јасно уочавамо начин на који функционише a priori изграђен став о нечему о чему се не зна апсолутно ништа. Међутим, то су деца и може им се опростити страх и незнање. Али шта је са нама који припадамо свету одраслих? Знамо ли ми значење речи азилант или имигрант? Знамо ли ми уистину шта значи бити азилант или имигрант? Плашим се да не, јер сећање је крхка и порозна ствар.

У музеју „Срби на Крфу 1916-1918“, који се налази у истоименом граду и који је познат под називом „Српска кућа“, постоји једна фантастична фотографија која приказује Крфљане, окупљене на доковима свог града, како ишчекују и посматрају долазак и искрцавање припадника српске војске и народа којих је, по неким подацима, у крајњем обрачуну било више од сто тридесет хиљада (и бројевима – 130.000!). Сећам се да сам, посматрајући ту фотографију, размишљао о могућој стрепњи и страху коју су осећали и домаћин и гост у тренуцима у којима се то одигравало. Важно је напоменути и то да је град Крф у том периоду имао мање становника него што је било наших избеглих сународника.

Љубомир Сарамандић, кустос овог музеја и велики познавалац историје Првог светског рата, испричао је окупљеним туристима да су се Грци показали као велики домаћини, што су избегли Срби и те како умели да цене. По његовим речима, за време боравка на овом острву, није забележена ни једна крађа, нити, како каже Сарамандић, једна сломљена грана маслине. И домаћин и гост показали су велико разумевање и емпатију, што је и представљало кључ за добре међуљудске односе. Шта се, међутим, десило са светом у протеклих сто година? У времену када је реч имигрант постала једна од најчешћих речи у јавном дискурсу, проналази ли ико разумевања за људе на које се та реч односи? Има ли игде самилости и емпатије за људе који напуштају ратом захваћену Африку и Блиски исток и покушавају да се домогну појединих земаља Западне, Централне и Јужне Европе? Да ли је страх „домаћина“ постао већи од страха који осећа „гост“?

Хана Арент, у свом тексту „Ми избеглице“, и Едвард Саид, у свом тексту „Размишљања о изгнанству“, праве разлику између избеглица и имиграната. „Иако је тачно да је изгнаник свако ко је спречен да се врати кући“, каже Саид, „међу изгнаницима, избеглицама, исељеницима и емигрантима ипак се могу повући извесне разлике. Изгнанство потиче од прастаре праксе протеривања. (...) Са друге стране, избеглица је творевина двадесетог века. Реч 'избеглица' попримила је политичко значење, сугеришући огромну масу невиних и збуњених људи којима је неопходна хитна међународна помоћ, за разлику од 'изгнаника' који са собом носи конотације самоће и духовности. (...) Исељеник са изгнаником дели самоћу и отуђеност, али исељеник не пати због крутих забрана. Емигрант ужива амбивалентан статус“, јер је „емигрант свако ко емигрира у другу државу“. Нешто слично запажа и Хана Арент, говорећи из личног искуства: „Избеглица је раније била особа која је принуђена да у другој земљи потражи уточиште због свог политичког става или због нечега што је учинила. (...) Ми смо утицали на то да се промени значење појма избеглица. Сада су избеглице они међу нама који су били лоше среће да у нову земљу пристигну без икаквих средстава, принуђени да прихвате помоћ од Комитета за избеглице. Пре (Другог светског – додао С.В.) рата нас је још и више погађало када би нас неко назвао избеглицама. Чинили смо све да убедимо друге да смо само обични имигранти. (...) Да, ми смо били имигранти и придошлице које су напустиле своју земљу, или из чисто економских разлога или зато што нам једног лепог дана напросто више није одговарало да у њој останемо“.

Који год био разлог због којег данас, и већ неколико година у назад, сви ти Сиријци, Либијци, Авганистанци, Сомалијци, Пакистанци, Мароканци, Ирачани, Иранци, Албанци и ини држављани Азије, Африке и Европе напуштају своје домове и како год их ми класификовали и именовали, свакако заслужују више разумевања и поштовања, нарочито од европских земаља које се диче демократијом и владавином људских права, него што у овом тренутку добијају. Није на одмет подсетити се и Универзалне декларације о правима човека, усвојене и прокламоване од стране Генералне скупштине Уједињених нација резолуцијом од 10. децембра 1948. године. Ево шта каже члан 13: „1) Свако има право на слободу кретања и избора места становања у границама поједине државе. 2) Свако има право да напусти било коју земљу, укључујући властиту, и да се врати у своју земљу.“; а ево и члана 14: „1) Свако има право да тражи и ужива у другим земљама уточиште од прогањања. 2) На ово право нико не може да се позива у случају гоњења за кривична дела која нису политичког карактера или због дела која су у супротности са циљевима и начелима Уједињених нација.“

Уместо разумевања и поштовања, данашњи имигранти наилазе на презир, гађење, мржњу и дискриминацију, а управо је „дискриминација одлично друштвено оруђе за међусобно убијање без проливања крви“ (Хана Арент). У коју год земљу, на рубу Европске уније, покушали да уђу, сусрећу се са високим и готово непремостивим бодљикавим жицама и бедемима, који су у ту сврху и постављени на тим местима. Да би се домогли бољег живота и побегли од страхота грађанских ратова, имигранти пристају на све, па чак и на то да буду превожени у, слабо је рећи, нељудским условима. Кријумчари су спремни да им узму и по неколико хиљада евра како би их превезли транзитом до граница ЕУ и препустили на милост и немилост тамошњој полицији.

Постоје сведочанства, а о томе је пре неколико година писао наш недељник „Време“, како су поједини имигранти, да би дошли до новца потребног за превоз, продавали сопствени бубрег, након чега би такође били изиграни. И после свега, поставља се питање, шта чинити са толиким бројем избеглих, пребеглих и одбеглих лица? Након жица и бедема, шта је следеће? Митраљеска гнезда? Ако већ тим људима не можемо или не желимо помоћи, сигуран сам да им не бисмо требали ни одмагати. Зарађивање на туђој муци пре је одраз малодушности и покварености, него лукавства и домишљатости. Мало разумевања и емпатије било би више него довољно за почетак сагледавања туђих проблема.

„Избеглице које су приморане да иду из једне земље у другу само су претходници својих народа – уколико сачувају свој идентитет“, писала је пред крај већ поменутог и цитираног текста Хана Арент. Уверен сам да би се са њом сложио и Милош Црњански, чије речи с краја Друге књиге сеоба данас тако потмуло звуче – „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!“

Аутор је мастер професор књижевности и језика из Зрењанина