Култура

MMF Noir, наш жанр

Aутор: Димитрије Војнов

Haemoo, Sung-Bo Shim

Haemoo Sung-bo Shima један је од оних филмова због којих годишње листе не треба правити крајем децембра или почетком јануара. Баш зато што је пред западну публику стигао у септембру, а на пирате изашао још касније, овај изузетан филм остаће негде изгубљен у лимбу наслова који нису успели да се погледају у правом календарском простору.

Међутим, чињеница да сам га погледао сада, опет па има један други ефекат. Наиме, сада је Haemoo актуелнији него икада када се загрејала ова прича са емигрантима који морем неусловно прелазе у Европу. Bong Joon-Ho је у сарадњи са својим ко-сценаристом на филму Сећање на убиство скројио један изузетан минималистички и врло цинични трилер који јако вешто балансира између крајње неприкривене алегорије о смрти капиталистичког друштва, утемељене друштвене критике системске и људске слабости и пунокрвног трилера који може у потпуности испунити све оне које то заправо не занима.

У Јужној Кореји је после серије економских ломова настао поджанр тзв. MMF Noir, а Bong Joon-Hо је био један од његових пионира са својим друштвено ангажованим блокбастерима који су имали глобални тржишни пласман, али су врцали од критике америчког присуства, класних неправди и неспособне власти. Позоришни комад Ким Мин-јунга пружио је одличну прилику да се врати том поджанру после неумитног изласка на глобалну сцену са дебијем на енглеском, у коме није отупио ниједну, па ни идеолошку оштрицу.

Ако имамо у виду да је сам Бонг током 2013. односно 2014. године импресионирао својим изванредним ангажованим & алегоричним СФ акцијашем Ледоломац, у филму Haemoo можемо препознати и тематску и идеолошку доследност. Додуше, у Ледоломцу су жанровска потка акционог филма, и имагинаријум научне фантастике били кичма ангажоване слике света и кризе капитализма, дочим је овде формалну функцију обавио клаустрофобични трилер. Ипак, у Ледоломцу је радња смештена у воз у смрзнутом постапокалиптичном амбијенту, а Haemoo се дешава на броду по лошем времену, дакле јунаци немају где да оду и хтели не хтели морају да се раскусурају. У оба случаја превозно средство послужило је као метафора државног идеолошког апарата, у Ледоломцу глобалне, а у Haemoo локалне економије.

Бонг и Сунг-бо стварају један болно циничан свет у овом филму, ово је свет кородиралих односа, па и корордиралог хардвера у коме се тргује људима као последњом инстанцом када је конвенционална економија доживела колапс. Као и у Сећању на убиство, Бонг и Сунг-бо се враћају у конкретно време, у јужнокорејску економску кризу и аранжман са ММФ-ом из 1998. Ово је дакле један од оних филмова који смештају причу у прошлост да би говорили о садашњости.

Та Кореја из блиске прошлости насељена је шверцерима људи који су свесни да увоз непријављене и јефтине радне снаге ојачава економију, лађарима који очајнички покушавају да сачувају своја пловила и државним службеницима који су корумпирани до сржи. Иако је јасно да из Кине у Јужну Кореју беже невољници из Северне, Бонг и Сунг-бо не отварају то питање јер Кимова држава и није тема овог филма. У овом филму већи је акценат на емиграцији из Кине која последњих година има све јаче присуство у јужнокорејском филму и махом је приказана као легло криминала. Бонг и Сунг-бо овде међутим препознају кривицу искључиво међу Јужњацима.

Сунг-бо Схимова режија је изузетна, са финим смислом за хумор у односима међу ликовима, елегантно кореографисаним сценама напетости које упркос неким врло сложеним физичким захватима никада не губе фокус на ликове. Глума у филму је одмерена, нарочито ако имамо у виду да је јако тешко остати достојанствен у сценама када неки од јунака безнадежно емигрирају или када неко изгуби разум вођен похлепом или пожудом, а у овом филму има свега. Сунг-бо и Бонг коначно чак и када створе емоционално језгро филма имају снаге да га на прави начин релативизују, и Хаемоо се у неколико преломних тачака када је могао да склизне у сентименталност, враћа лако на прави пут.

У Јужној Кореји Haemoo је прошле године добио третман летњег блокбастера и узвратио је на поверење продуцената добрим резултатом на благајнама. Поштено говорећи, нема у овом филму ничега што најшира публика не би могла да разуме, али нажалост у већини других земаља, а нарочито на глобализованом тржишту којим руководе холивудски студији, ова врста филма напросто није перципирана као комерцијална. Отуд не чуди да Јужнокорејанци овај филм гледају као блокбастер, а остатак света га упозна или не упозна путем фестивала. Нажалост, иако смо Бонга упознали на време преко филма Сећање на убиство, то се десило у једно много боље време за наше биоскопе када смо имали неупоредиво разноврснији репертоар. Данас су јако мале шансе да Haemoo дође до нас, изузев на ФЕСТ-у или некој сличној манифестацији.

Међутим, та заводљива етикета MMF Noir итекако важи и у Србији, чак бих могао неколико наших филмова убројати међу њене представнике (Клопка, Травелатор) и мислим да би гледање овог филма било поједнако корисно и публици и ауторима код нас. Haemoo је технички сложен филм из једне високоразвијене кинематогафије. Ипак, није морао бити такав, могао се реализовати и са скромнијим средствима и мање знања, и то га чини одличним путоказом за истовремено ангажован и жанровски питак филм чије је жанровско одређење својеврсна филмска загонетка за чијим решењем сваке година трагају десетине аутора, код нас и у свету.