Култура

Паришке сестре са душом Кубе

Aутор: Никола Кнежевић

Ibey-Ibey (2015)

Ibeyi на Јоруба језику значи „близнакиње“. Управо су се овако назвале Наоми и Лиса-Каинде Диаз, двадесетогодишње сестре близнакиње из Париза. Мајка им је из Венецуеле, а њихов покојни отац био је Кубанац Анга Диаз, човјек који је једно вријеме свирао удараљке у бесмртном кубанском колективу Buena Vista Social Club. Наоми и Лиса су рођене у Паризу, али су се врло брзо одселиле на Кубу гдје су одрасле уз музику и традицију Јоруба културе која води поријекло из западне Африке односно прецизније, из Нигерије. Управо је овај спој спиритуалних вјеровања Јоруба народа, кубанске музике и културе са Кариба главни извор идентитета сестара Диаз, како музичког тако и персоналног.

Иако имају само 20 година, Наоми и Лиса Диаз су преживјеле много тога. Њихов отац умро је изненада у својој 45-ој години живота од срчаног удара када су сестре имале само 11 година. 7 година касније умире и њихова старија сестра Јанира. Наоми и Лиса утјеху проналазе у музици и издају свој први албум ове године који је производ ових трагичних догађаја и емотивна посвета близнакиња својим прерано преминулим члановима породице. Њихова мајка, која је уједно и њихов менаџер, такође је једна од инспирација за овај албум (она пјева један дио споредних вокала на албуму).

Када сестре не пјевају заједно у савршеној хармонији, Лиса-Каинде је та која изводи главне вокалне дионице, а Наоми испуњава улогу пратећег вокала. Поред тога Лиса свира клавир, а Наоми кахон, ударачки инструмент поријеклом из Перуа који је постао дио кубанске музичке традиције. Управо су ово доминантни звукови албума, минималистички спој ритма на кахону, лаганих клавирских дионица и натприродног пјевања сестара Диаз које не бјеже од својих утицаја. Лиса је сасвим сигурно инспирисана Нином Симон и Ериком Баду док у неким тренуцима њено пјевање доста подсјећа на раније радове Исланђанке Бјорк. Наоми своје узоре испољава кроз продукцију и ударачке секције. Као велики фан хип хопа и извођача попут Кендрика Ламара и Френка Оушна, она доприноси звуку албума модерним хип хоп битовима. Што се тиче жанрова, Ibeyi представља комбинацију афро-кубанске музике, музике Јоруба народа, француских шансона, џеза, соула, РнБ-ја и хип хопа. Експериментисање са овим жанровима као и са вокалним дионицама дају сестрама Диаз аутентичност, а њихови емотивни и лични текстови дају албуму аспект препознатљивости који је јако важан за дебитантско остварење.

Албум почиње и завршава на исти начин – молитвом на Јоруба језику. Близнакиње се моле Оришама, духовима из Јоруба културе који се налазе у свим бићима и стварима. „Eleggua“, уводна пјесма на албуму је назив за истоимену Оришу без чијег благослова ништа не може започети. Овим чином сестре Диаз одмах истичу важност предака и традиције у свом раду. На исти начин истичу и спиритуалност и религиозност која је јако важна у њиховим животима, а самим тим и на самом албуму. Друга пјесма под називом „Oya“ упућена је Ориши вјетра, гробља и подземља. Ова пјесма, која стилски подсјећа на Бјорк, наговјештава главни мотив албума, одавање почасти преминулим члановима породице Диаз. Попут сабласног присуства Ориша на читавом албуму, дух Анга Диаза се скоро може осјетити у неким пјесмама. Једна од њих је „Think of You“, гдје близнакиње пјевају о свакодневним ситуацијама које их подсјећају на оца (“we hear laughter and we think of you“). Лиса и Наоми му се директно обраћају и на тај начин преносе емоцију на слушаоца који као да проживљава све те тренутке заједно са њима. “Mama says“ је такође пјесма која говори о њиховом оцу али овај пут из угла њихове мајке која се такође бори са великом тугом након губитка мужа. „Yanira“, пјесма посвећена њиховој покојној сестри, је можда и најљепша пјесма на албуму. Иако је испуњена тужним емоцијама, „Yanira“ је зачуђујуће охрабрујућа пјесма. Слушалац се једноставно мора дивити зрелости, емотивној снази и вољи коју посједују ове двије младе дјевојке када на скоро весео начин пјевају „we will meet in heaven“.

Продукција албума је јако добра, али на тренутке и превише добра јер се сирове емоције некада губе у предигитализованом звуку семплова и позадинских тонова. Моменти када чујемо само глас сестара, кахон и клавир су најискренији и најљепши тренуци на албуму. Уз то, Ibeyi пати и од одређеног нивоа монотоније ритма јер нема много разлике у темпу током читавог албума, што је донекле и разумљиво с обзиром на атмосферу и тематику. Међутим, албум није у потпуности меланхоличан. Поред спиритуалног омажа преминулим члановима породице, албум такође нуди и неколико интимних љубавних поп пјесама попут „Stranger / Lover“ и „Faithfull“. Албум Ibeyi на тај начин представља емотивну цјелину двије сестре које живот није штедио а које нам сада на врло интиман, директан и спокојан начин причају своју причу.