Култура

Ово није само још један филм о нацизму

Aутор: Никола Кнежевић

Ида, Павел Павликовски

Снимити филм на тему нацизма данас је јако ризично у смислу оригиналности. Снимити филм на тему нацизма који се такође бави Јеврејима у Пољској, још више. А ако снимите овакав филм у црно-бијелој техници онда би било добро да ваш филм не буде ништа мање од ремек дјела јер ће вам разноразни критичари одмах на нос набити “The Pianist” или “Schindler’s List”. На срећу, “Ida” Павела Павликовског заиста јесте ремек дјело које користи горе поменуте теме само као оквир и окружење у којем се одвија једна изразито индивидуална и лична прича. Павликовски, који је одрастао у Великој Британији и који је своје најпознатије филмове снимио тамо, враћа се у родну Пољску да би направио овај филм који је инспирисан његовим дјетињством и његовом породицом.

“Ida” је смјештена у 1962. години у комунистичкој Пољској. Филм прати Ану, младу дјевојку која је одрасла у сиротишту које је уједно и женски католички манастир. Ана се спрема за завјетовањекако би постала монахиња. Међутим опатица која управља манастиром саопштава Ани да она има тетку и да прије давања завјета мора да упозна своју једину познату рођаку. Ана тако по први пут у животу напушта манастир и одлази у град гдје упознаје своју тетку која се зове Ванда. Ванда јој тада открива да њено право име није Ана већ Ида и да су њени родитељи Јевреји убијени у Другом свјетском рату. Двије жене потом одлуче да отпутују у село Идиних родитеља и да сазнају како су убијени и гдје су сахрањени. “Ida” је филм који покрећу дуализми представљени кроз два главна женска лика. Ида је побожна и тиха дјевојка одрасла без родитеља у самостану. Са друге стране, Ванда је усамљена жена која ради као судија и коју карактеришу њена атеистичка и социјалистичка увјерења. Ванда је такође и алкохоличарка која вријеме проводи спавајући са различитим мушкарцима. (Занимљиво је истаћи да је ово први филм Агате Трзебуховске која тумачи Иду и која прије овог филма уопште није имала глумачког искуства, док је Агата Кулеша која глуми Ванду искусна пољска глумица – поново један дуализам). Кроз ситуације и разговор ми преко ова два лика увиђамо карактетистике како идеологија тако и религијског одгоја. Међутим, ликови никако не репрезентују одређену идеологију нити постоји политичко фаворизовање одређене нације, филм је примарно и изразито психолошки.

Павликовски улази дубоко у психологију ове двије тотално различите жене. Ида представља невиност и радозналост младости. Она је одрасла у манастиру, изолована од ужаса послијератне Пољске. Тиха, покорна и неискусна, она се први пут сусреће са окрутностима живота и то на најсуровији начин, сазнавши мрачну тајну своје породице. Сусрет са Вандом, упознавање младог саксофонисте, потрага за гробом својих родитеља али и потрага за сопственим идентитетом Иду и њену вјеру стављају на искушење и доводе њен религијски одгој у сукоб са емоцијама које у тим ситуацијама проживљава. Ванда пак представља нихилизам и усамљеностпроузроковану искуством рата али и сопственим осјећајем кривице. Ванда је судија која је у комунистичком режиму многе људе осудила на смрт (лик Ванде је инспирисан Хеленом Волински-Брус, женом која је била војни судија и која је током педесетих година у Пољској многе војнике и официре послала на вјешала). Ванда се критички односи према Идиној вјери и њеним аскетским начином живота. У једном тренутку је чак и наговара да се препусти уживањима и пороцима, као да жели да и Ида изгуби своју чистоћу и неисквареност и да постане као она. Судбине ова два женска лика представљају уједно и два најпамтљивија момента у филму. Идина судбина остаје мистерија и гледаоцу је остављено да се запита шта ће бити са њом. Са друге стране, посљедња Вандина сцена је толико шокантна и неочекивана да ћете је памтити дуго након завршетка филма. Тај тренутак неодољиво подсјећа на јако сличну сцену из сјајног Ханекеовог филма “Caché”. Павликовски је заиста одлично разрадио психологију својих ликова, баш онако како то ради Михаел Ханеке.

Поред сјајне глуме филм карактерише и изванредна кинематографија. Црно-бијела техника савршено одговара тмурној атмосфери ледене и помало сабласне Пољске. Међутим оно што просто оставља без даха су кадрови и фотографија. Можете паузирати филм на било којем мјесту и фрејм који бисте тада видјели изгледа као професионална црно-бијела фотографија са изложбе у МоМА-и. “Ida”, која стилски изгледа као филм Робера Бресона (а на моменте као филм који би режирао Бела Тар када би правио знатно краће филмове него уобичајено), састоји се у потпуности од статичних кадрова (са изузетком посљедње двије сцене). Овакав начин снимања знатно подсјећа на филмове Роја Андерсона који такође користи статичне мада знатно дуже кадрове у својим филмовима. Угао снимања и положај субјеката у кадровима су такође карактеристични. Глумци се често налазе на дну кадра или са стране и ријетко им видимо ноге. Позадина и кадрирање простора увлаче гледаоца у амбијент филма и дају му осјећај нијемог посматрача драме која се одиграва пред његовим очима. Фантастична фотографија филма није промакла ни филмској академији која га је номиновала за Оскара у категорији за најбољу кинематографију. Поред ове номинације “Ida” је номинована и за најбољи страни филм.