Култура

Плес у модерној џунгли

Aутор: Никола Кнежевић

Jungle

Не каже се без разлога за неку музику да има душу. Соул музика је увијек будила посебне емоције код људи и то углавном оне позитивне јер је напросто тјерала слушаоца да плеше уз лагане сензуалне ритмове и вокале који су просто зрачили интимом. Од педесетих година прошлог вијека, када је изникао из РнБ-ја и џеза међу афроамериканцима у САД-у, па све до данас, соул се одржао у мејнстрим музици. А како и не би када је људима испуњавао једну од основних потреба – потребу за страшћу. А испуњава је и даље јер смо у протеклих неколико година свједоци појаве новог вала квалитетних соул извођача.

Ако је Jessie Ware нова Sade онда су Jungle нови Jamiroquai. У почетку дуо који су покренула двојица дугогодишњих пријатеља у Лондону, Jungle је сада колектив који се састоји од 7 чланова. Оснивачи Том Мекфарланд и Џош Лојд-Вотсон су фронтмени и главна покретачка снага бенда а остали чланови су музичари који наступају на лајв наступима. Након успјеха дебитантског сингла “The Heat” и гостовања код  Џими Кимела, Jungle у јулу 2014. године објављују свој дебитантски албум под називом Jungle.

Овај лондонски колектив је и нека врста интернет феномена. Када су се појавили са својим првим синглом били су анонимни, све што се о њима знало су два слова: Ј и Т. Ова појава није нова у музици. Многи извођачи су користили анонимност и сигурност иза маски да би раздвојили свој приватни живот од свог стваралачког рада и тако осигурали директну везу између умјетности коју су стварали и публике која је о тој умјетности судила без предрасуда и повезивања умјетничког дјела са умјетником и његовим приватним животом. То раде Daft Punk, то ради Burial, то ради SBTRKT а тако су почели и Jungle. Издавањем свог првог музичког спота за пјесму “Platoon” на којем шестогодишња дјевојчица изводи брејк денс на којем би јој позавидјели и шампиони овог плеса, Jungle је започео своју причу на интернету.

Сваки спот који су касније издали је био спот у којем различити људи плешу, почевши од двојице младића на рошулама, преко двојице старијих мушкараца па све до групе младих људи из лондонског предграђа. И ни на једном њиховом споту се не појављују чланови бенда. Jungle су себе представили у облику плеса, у облику страсти, у облику умјетности и што је најважније, у облику било кога од нас, било да је то човјек у позним годинама или шестогодишња дјевојчица. Сваки становник урбане џунгле 21. вијека могао је да осјети повезаност са модерним соул ритмовима који су његово тијело моментално претварали у марионету. И баш тада није било битно ко си и одакле долазиш, које си расе, нације или вјероисповјести, којег си пола или које сексуалне оријентације, баш тада си само човјек који плеше.

Jungle је албум који ћете пустити у позадини онда када вам дођу пријатељи из иностранства, када угостите неког странца у свом стану преко couchsurfinga или када вам треба нешто што ће сви моћи да слушају док разговарате и припремате се да изађете викендом у град. Такође, ако сте особа која воли да обавља послове по кући уз неку музику, укључите баш овај албум. Никада вам прање суђа неће бити забавније, гарантујем. Са неке квалитативне стране, Jungle није вансеријски, револуционарни албум. Пјесме много боље егзистирају самостално него на самом албуму. Текстови су кратки, једноставни и поприлично плитки. Постоји много репетиције и пјесме су рађене по истом принципу и са неке техничке стране се не разликују много: једноставна формула која се базира на бас ритму уз правилне битове и хармоничне гитаре попраћене синтисајзерима који понекад подсјећају на грозницу суботње вечери. Све ово је подлога за фалсето вокале који су основни елемент сваке пјесме. Дакле ништа што извођачи попут Jamiroquaia или Brand New Heavies нису већ одсвирали. Међутим ова проста али кохерентна композиција је оно што чини пјесме тако памтљивим и заразним одмах по првом слушању. “Busy Earnin”, “Platoon”, “The Heat” и “Time” нећете моћи престати слушати и вјероватно вам никада неће ни досадити, чак и ако их поставите за звоно на телефону. Тако да слободно пустите Jungle што гласније, заплешите и у себи задовољно реците “Je suis Jungle”.